српскохрватски

 

 

 

 




RADOVI


 



PIVSKI NEREDI U BAVARSKOJ




Maj 1844.



Bavarsko pivo je najslavnije od svih vrsta ovog pića pravljenog u Nemačkoj, i naravno, Bavarci ga konzumiraju u prilično velikim količinama. Vlada je uvela novu taksu od oko 100s. ad valorem na pivo, i kao posledica ovoga desila se erupcija nezadovoljstva koja je trajala više od

četiri dana. Radnici su se skupili u velikim masama, paradirajući kroz ulice, napadajući javne ustanove, razbijajući prozore, lomeći nameštaj i uništavajući sve što im se nađe na dohvat ruke, kako bi se osvetili za povećanu cenu njihovog omiljenog pića. Pozvana je vojska, ali je konjički puk, kada mu je naređeno da uzjašu konje, odbio da to učini. Policajci, budući kao i svuda neprijateljski raspoloženi prema narodu, su prebijeni i loše tretirani od strane buntovnika, a svaka stanica prethodno okupirana od strane policije je morala biti okupirana od strane vojske, koja je, budući da je u dobrim odnosima sa narodom, smatrana manje neprijateljskom i jasno je pokazala oklevanje da se umeša. Oni su se umešali tek kada je kraljevska palata napadnuta, i tada su zauzeli poziciju jedva dovoljnu da zadrži buntovnike. Druge večeri (2. maja) Kralj, u čijoj je porodici upravo proslavljena svadba, i koji je iz tog razloga imao mnoge uvažene posetioce u svom dvoru, posetio je pozorište; ali kada je, posle prve tačke, masa okupljena ispred pozorišta zapretila da će ga napasti, svi su napustili zgradu da bi videli o čemu je reč, i Njegovo Veličanstvo, sa svojim uvaženim posetiocima, je bilo primorano da ih prati, u suprotnom bi bilo ostavljeno samo na svom mestu. Francuske novine napominju da je Kralj ovom prilikom naredio vojsci stacioniranoj ispred pozorišta da puca na narod, ali da su vojnici odbili. Nemačke novine ovo ne pominju, kao što se i može očekivati budući da su pod cenzurom, ali kako su francuske novine nekada prilično loše informisane o događajima u inostranstvu, ne možemo stojati iza njihovih tvrdnji. Iz svega ovoga, međutim, čini se da se Kranj Pesnik (Ludvig, Kralj Bavarske, je autor tri toma nečitljivih pesama, Turističkog vodiča kroz jednu od svojih javnih zgrada, itd.) nalazio u veoma teškoj situaciji tokom ovih nereda. U Minhenu, gradu punom vojske i policije, sedištu kraljevskog dvora, nered je trajao četiri dana, uprkos kordonima vojske, i na kraju su se buntovnici izborili za svoj cilj. Kralj je vratio mir dekretom, smanjujući cenu piva sa deset krajcera na devet krajcera. Ako su ljudi konačno naučili da mogu primorati vladu da promeni poreski sistem, oni će uskoro naučiti da će biti isto tako lako primorati ih da učine daleko ozbiljnije stvari.





OPIS U NOVIJE VREME NASTALIH I POSTOJEĆIH


KOMUNISTIČKIH NASEOBINA[A]



Darmstadt 1845.



Kad razgovarate s ljudima o socijalizmu ili komunizmu, vrlo često se događa da vam oni što se suštine stvari tiče daju sasvim za pravo i komunizam proglašavaju za nešto veoma lepo, "ali", kažu oni zatim, "nemoguće je tako nešto ikada izvesti u stvarnosti."


Ovaj prigovor se čini tako često da je piscu ovoga sastava izgledalo korisno i nužno da na njega odgovori navodeći nekoliko činjenica koje su u Nemačkoj još vrlo malo poznate i kojima se ovaj prigovor potpuno otklanja. Naime, komunizam, socijalni život i delovanje u zajednici dobara su ne samo mogući, nego u mnogim opštinama Amerike i u jednom mestu u Engleskoj već ostvareni, i to sa najvećim uspehom, kao što ćemo kasnije videti.


Uostalom, onaj prigovor temeljnije razmotrimo, naći ćemo da se on razlaže u dva dalja prigovora, naime, prvo: radnici ne bi pristali na prezrene i neprijatne vrste manuelnog rada; i drugo: pri jednakom pravu na zajednički posed ljudi bi se svađali oko ovog poseda, i tako bi se zajednica ponovo raspala. Prvi prigovor se jednostavno rešava na sledeći način: kad se jednom izvode u zajednici, ovi radovi nisu više niski; a onda, oni se, poboljšanjem uređaja, mašina i sl., daju skoro potpuno odstraniti. Tako, u Njujorku, u jednom velikom hotelu, čizme se čiste parom, a u komunističkoj naseobini u Harmoniji u Engleskoj (o tome vidi dole) nužnici koji su uređeni na engleski udoban način (water closets) ne samo da se čiste sami, već su i snabdeveni cevima koje nečistoću direktno odvode u velike kloake. - Što se tiče drugog prigovora, do sada su se sve komunističke kolonije posle deset do petnaest godina tako ogromno obogatile da od svega što je potrebno imaju više nego što mogu potrošiti, pa tu, dakle, i nema povoda za spor.


Čitalac će naći da je većina u ovom spisu opisanih naseobina proizišla iz najraznovrsnijih religioznih sekti, koje o raznim stvarima imaju većinom vrlo neukusne i nerazumne poglede, te autor ovog napisa hoće samo uzgred da primeti da ovi pogledi nemaju nikakve veze sa komunizmom. Očevidno je, takođe, da je sasvim svejedno da li oni koji na delu dokazuju



ostvarljivost zajednice veruju u jednog boga, u dvadeset bogova ili ne veruju ni u jednog; ako oni ispovedaju jednu nerazumnu religiju, to je smetnja koja stoji na putu zajednici, a ako se ovde zajednica ipak afirmiše u životu, koliko pre mora biti moguća kod ostalih koji su slobodni od takvih ludosti! Skoro sve novije naseobine su potpuno slobodne od verskih burgija, i engleski socijalisti, mada su vrlo tolerantni, skoro svi su bez ikakve religije, pa su stoga u bigotnoj Engleskoj i izvikani i klevetani. Ali da za sva ta zlonamerna ogovaranja nema nikakvog stvarnog osnova, to moraju priznati čak i protivnici socijalista kad stvari treba dokazati.


Prvi ljudi koji u Americi koji i uopšte na svetu ostvariše društvo na osnovi zajedničkog posedovanja dobara bili su takozvani šekeri. Ovi ljudi čine jednu osobenu sektu; oni imaju veoma neobična religijska shvatanja; ne žene se i uopšte ne dopuštaju nikakvo opštenje među polovima, i slično. Ali to se nas ovde ne tiče. Sekta šekera nastala je pre otprilike sedamdeset godina. Njeni osnivači bili su siromašni ljudi, koji se ujediniše da žive u bratskoj ljubavi i zajednici dobara i da svoga boga poštuju na svoj način. Mada njihovi religijski pogledi i, naročito, zabrana braka, zastrašiše mnoge ljude, ipak oni nađoše pristalica, pa sada imaju deset velikih opština, od kojih svaka broji od trista do osam stotina članova. Svaka od ovih opština predstavlja lep, pravilno izgrađen grad, sa stambenim kućama, fabrikama, radionicama, hambarima i sastajalištima; one imaju mnoštvo cvećnjaka i povrtnjaka, voćnjaka, šuma, vinograda, livada i njiva; uz to i stoke svake vrste: konja i goveda, ovaca, svinja i živine, više nego što im je potrebno, i to od najboljeg soja. Njihovi ambari su uvek puni žita, njihovi magacini puni tkanina, tako da je jedan engleski putnik koji ih je posetio rekao da ne može da shvati zašto ovi ljudi koji imaju svega u izobilju, još rade ako ne naprosto zato da prekrate vreme, pošto inače ne bi imali nikakvog posla. Među ovim ljudima nema nijednog koji bi radio protiv svoje volje, i nijednog koji bi uzaludno tražio posla. Oni nemaju ni sirotište ni bolnice, jer nemaju nijednog siromaha i nevoljnika, nijedne nezbrinute udovice ni siročeta; oni ne znaju za oskudicu i ne moraju se nje plašiti. U njihovih deset gradova nema nijednog žandarma ili policajca, nijednog sudije, advokata ili vojnika, nijedne tamnice ili kaznenog zavoda, a ipak sve teče u redu. Zemaljski zakoni ne postoje za njih i, što se njih tiče, ovi bi mogli isto tako da se ukinu, a da se zbog toga niko ne zabrine koliko ni zbog lanjskog snega; jer oni su najmirniji građani i nikada nisu dali zločinca za tamnicu. Kao što je rečeno, oni žive u najpotpunijoj zajednici dobara i među njima nema trgovine i novca. Prošle godine jedan engleski putnik po



imenu Finch posetio je jedan od ovih gradova, Plezent Hil kod Leksingtona u državi Kentaki, i


ostavio sledeći opis:


"Plezent Hil sastoji se od mnogih velikih i lepih kuća od opeke i tesanika; od fabrika, radionica, štala i ambara,-sve u najboljem redu i među najboljim u celom Kentakiju; oranicu šekera bilo je lako poznati po lepom kamenom zidu kojim je bila ograđena i po njenoj odličnoj obrađenosti; mnoštvo dobro nahranjenih krava i ovaca paslo je na poljima, a mnoge debele svinje kupile su opale plodove po voćnjacima. Šekeri ovde poseduju skoro četiri hiljade američkih jutara zemlje, od kojih su otprilike dve trećine obrađene. Ovu koloniju osnovala je oko 1806. godine jedna jedina porodica; kasnije su pridolazile druge, i tako se postepeno umnožavale; Neke su donele sa sobom nešto novca, druge - baš ništa. Imale su da se bore sa mnogim teškoćama, a budući većinom veoma siromašne, morale su u početku i u mnogo čemu oskudevati; ali sve to su savladale vrednoćom, štedljivošću i umerenošću, i sada imaju svega u izobilju, pa nisu nikom dužni ni pare. Ovo društvo ima u ovom trenutku otprilike trista članova, od kojih pedesetoro ili šezdesetoro dece ispod šesnaest godina. Oni nemaju ni slugu ni gospodara, a još manje robova; oni su slobodni, bogati i srećni. Imaju dve škole, jednu za dečake, a drugu za devojčice, u kojima deca uče čitanje, pisanje, računanje, engleski jezik i načela svoje religije; ne poučavaju decu nikakvim naukama, jer veruju da one nisu nužne za sreću. Pošto ne trpe brakove, morali bi izumreti kad im ne bi stalno pridolazili novi članovi; ali mada zabrana braka od njih odbija hiljade ljudi, a neki od njihovih najboljih članova zbog nje opet odlaze, ipak uvek pridolazi toliko novih članova da se njihov broj stalno povećava. Bave se stočarstvom, zemljoradnjom i poljoprivredom i sami izvlače lan, vunu i svilu, koje predu i tkaju u vlastitim radionicama. Višak proizvoda koji ne mogu potrošiti prodaju ili razmenjuju kod svojih suseda. Obično rade za videlice. Upravni savet ima jedan javni biro u kojem se vode knjige i računi, pa svaki član ima pravo da ove račune pregleda koliko god puta hoće. Oni sami ne znaju koliko su bogati, pošto nikada ne prave popis svojih dobara; oni su zadovoljni što znaju da sve što imaju pripada njima, pošto nikome ništa ne duguju. Samo jednom u godini prave popis suma koje im duguju njihovi susedi.


Opština se deli na pet porodica (odeljenja) od četrdeset do osamdeset članova; svaka porodica ima posebno gazdinstvo i stanuje zajedno u velikoj, lepoj kući; svako dobija što mu je potrebno iz zajedničkog magacina opštine bez ikakvog plaćanja i koliko mu je potrebno. Svaka porodica ima jednog đakona koji se brine za to da svi dobiju ono što im je potrebno i koji izlazi u susret svačijoj želji koliko god je moguće. Njihovo odelo je slično odelu kvekera - jednostavno, pristalo i čisto; njihova hrana je raznovrsna i najboljeg kvaliteta. Kad se javi za prijem, novi član mora, po zakonima opštine, sve što ima dati u zajednicu i ne može to nikad tražiti natrag, čak i ako istupi iz nje; ali i pored toga ipak svakome ko napusti zajednicu vraćaju onoliko koliko je uložio. Kad opštinu napušta član koji nije ništa uložio, on po zakonima opštine ne sme ni tražiti nikakvu nadoknadu za svoj rad, pošto se, dok je radio, hranio i odevao na zajednički trošak; no i u ovom slučaju je uobičajeno da se svakom da poklon za put ako odlazi u miru.



Njihova uprava je organizovana po ugledu na prve hrišćane. Svaka opština ima dva duhovnika, jednog muškarca i jednu ženu, koji opet imaju dva zamenika. Ova četiri duhovnika stoje na čelu celine i odlučuju o svim sporovima. Sa svoje strane, svaka porodica opštine ima dve starešine sa dva zamenika i jednog đakona ili nastojnika. Opštinskim imanjem upravlja upravni savet, koji se sastoji od tri člana. On nadgleda ceo uređaj, vodi poslove i trguje sa susedima. Bez saglasnosti opštine, on ne sme kupiti ili prodati nijedno zemljište. Osim toga postoje, razume se, nadzornici i poslovođe u raznim granama rada; ali oni imaju pravilo da niko nikad ne izdaje zapovesti, već da svi treba da se ubeđuju dobrotom."


Jednu drugu naseobinu šekera, Novi Libanon u državi Njujork, posetio je drugi engleski


putnik po imenu Pitkeithley, 1842. godine. Gospodin Pitkeithley je najpodrobnije razgledao ceo


grad, koji broji oko osam stotina stanovnika i poseduje sedam do osam hiljada jutara zemlje;


ispitivao je njegove radionice i fabrike, njegove štavionice, pilane i tako dalje i izjavio da je ceo


uređaj savršen. I njega zadivljuje bogatstvo ovih ljudi, koji su počeli ni od čega, a sada se sa


svakom godinom obogaćuju, pa kaže:


"Oni su srećni i dobro raspoloženi jedan prema drugom; u njih nema nikakve svađe, već, naprotiv, prijateljstvo i ljubav vlada u celom njihovom naselju, a u svim njegovim delovima postoje red i pravilnost koji nemaju sebi ravnih."


Toliko o šekerima. Kao što je rečeno, oni žive u potpunoj zajednici dobara i imaju deset takvih


opština u Sjedinjenim Američkim Državama.


Ali osim šekera, u Americi ima još drugih na zajednici dobara zasnovanih naseobina. Tu pre


svega treba spomenuti rapovce. Rapp je propovednik iz Wirtemberga, koji se oko 1790. sa


svojom opštinom odrekao luterijanske crkve i, pošto ga je vlada progonila, ode u Ameriku 1802.


godine. Njegove pristalice pođoše za njim 1804. godine, pa se tako on sa oko sto porodica naseli


u Pensilvaniji. Oni su zajedno imali oko 25000 talira, za koje kupiše zemljišta i alate. Njihova


zemlja bila je jedna neraskrčena prašuma i stajala ih je toliko koliko je iznosio sav njihov imetak;


ipak je oni isplatiše u obrocima. Oni se ujediniše u zajednici dobara i sklopiše sledeći ugovor:


Svako daje u zajednicu sve što ima, ne dobijajući time nikakvu prednost. U zajednici su svi jednaki.


Zakoni i propisi zajednice su podjednako obavezni za sve.


Svi rade samo za dobrobit cele zajednice, a ne svaki za sebe samoga.


Ko napusti zajednicu nema nikakvo pravo na naknadu za svoj rad, ali dobija natrag sve što je uložio; a ko ništa nije uložio i na miru i u prijateljstvu odlazi, dobija dobrovoljni poklon za put.



5. Za naknadu, opština se obavezuje da svakom članu i njegovoj porodici obezbedi nužna životna sredstva i potrebnu negu u bolesti i starosti, a kad roditelji umru ili istupe a ostave svoju decu, opština će ovu decu odgojiti.


U prvim godinama svoje zajednice, kad su imali da krče ledinu i da godišnje odvajaju po 7000 talira otkupnine za zemljište, bilo im je, razume se, rđavo. Time je više bogatijih članova bilo zaplašeno, oni istupiše iz zajednice i uzeše svoj novac natrag, što je još mnogo povećalo teškoće naseljenika. Ali većina je ostala verna i izdržala, i tako već posle pet godina, 1810, isplatiše sve svoje dugove. Godine 1815, s raznih razloga, prodadoše celu svoju naseobinu i kupiše novih dvadeset hiljada jutara prašume u državi Indijana. Posle nekoliko godina, ovde su bili podigli lep grad Nova Harmonija i iskrčili najveći deo zemlje, podigli vinograde i stvorili žitna polja, izgradili jednu fabriku vune i pamuka, te svakog dana postajahu bogatiji. Godine 1825. prodadoše celu svoju koloniju za 200000 talira gospodinu Robertu Owenu i po treći put odoše u prašumu. Ovaj put se nastaniše na velikoj reci Ohajo i podigoše grad Ekonomija, koji je veći i lepši nego ijedan u kome su ranije živeli. Godine 1831. dođe u Ameriku grof Leon s grupom od tridesetak Nemaca da im se priključi. Oni rado prihvatiše ove nove došljake; ali grof pokrenu jedan deo članova protiv Rappa, zbog čega je na jednom skupu cele opštine bilo zaključeno da Leon i njegovi moraju otići. Preostali isplatiše nezadovoljnicima preko stotinu i dvadeset hiljada talira, pa od ovog novca Leon osnova drugu koloniju, ali koja zbog loše uprave nije uspela; njeni učesnici rasturiše se i grof Leon umre uskoro posle toga kao skitnica u Teksasu. Rappova naseobina, naprotiv, cveta do današnjeg dana. O njenom sadašnjem stanju spomenuti putnik Finch izveštava:


"Grad Ekonomija sastoji se iz tri duge i široke ulice koje su ispresecane sa pet isto tako širokih poprečnih ulica; on ima crkvu, gostionicu, fabriku vune, pamuka i svile, zavod za odgajivanje svilene bube, stovarište robe za posluživanje članova i za prodaju strancima, prirodnjačku zbirku, razne zanatske radionice, privredne zgrade i lepe stambene zgrade za razne porodice sa velikim vrtom uz svaku kuću. Pripadajuća ziratna zemlja duga je dva i široka četvrt sata hoda, obuhvata velike vinograde, jedan voćnjak od trideset sedam jutara, pored oranica i livada. Broj članova iznosi oko četiri stotine pedeset. Svi su dobro odeveni i dobro uhranjeni i imaju sjajne stanove. To su veseli, zadovoljni, srećni i vrli ljudi, koji već mnogo godina ne poznaju oskudicu.


I oni su jedno vreme bili odlučno protiv braka, no ipak se sada žene i udaju, imaju porodice i veoma žele da povećaju broj svojih članova ako im se ponude podesni ljudi. Njihova religija je Novi zavet, ali nemaju posebne veroispovesti i svakom ostavljaju njegovo vlastito mišljenje dok poštuju druga i ne zapodeva prepirku zbog verskih stvari. Oni sebe zovu harmonistima. Nemaju plaćenih duhovnika -



gospodin Rapp, koji je star preko osamdeset godina, u isto je vreme i duhovnik i upravnik i izabrani sudija. Rado muziciraju, ponekad priređuju koncerte i zabavne muzičke večeri. Žetva je počela uoči mog dolaska sa velikim koncertom na poljima. U njihovim školama predaju se čitanje, računanje i jezik, ali ne i nauke - baš kao kod šekera. Rade duže nego što im je potrebno, naime, zimi i leti od izlaska do zalaska sunca; svi rade, a oni koji zimi ne nalaze mesta u fabrikama dobijaju posla u vršidbi, u gajenju stoke itd. Oni imaju 75 krava muzara, velika stada ovaca, mnogo konja, svinja i živine, a od svoje ušteđevine imaju velika potraživanja kod trgovaca i bankara, i mada su usled bankrotstva nekih od njih izgubili znatan deo ovih potraživanja, ipak imaju još mnogo beskorisnog novca koji svake godine raste.


Oni su od početka težili da sami proizvode sve što im je potrebno kako bi što manje morali da kupuju od drugih i na kraju proizvodili više nego što potrebuju; kasnije nabaviše stado od sto španskih ovaca za unapređivanje stočarstva, za koje platiše petnaest hiljada talira. Oni behu među prvima koji u Americi počeše da proizvode vunenu robu. Potom počeše da podižu vinograde, gaje lan, izgrađuju jednu fabriku pamuka i da se bave gajenjem svilene bube i prerađivanjem svile. Ali pri svim ovim stvarima oni su se najpre starali za to da sebe bogato snabdeju pre nego što bilo šta prodaju.


Žive u porodicama od dvadeset do četrdeset članova od kojih svaka ima svoju vlastitu kuću i svoje sopstveno gazdinstvo. Sve što joj je potrebno, porodica dobija iz zajedničkih skladišta. Imaju svega u izobilju za sve, i svi besplatno dobijaju koliko žele. Kad su im potrebni odelo i obuća idu krojaču, švalji ili obućaru i dobijaju ih izrađene po svom ukusu. Meso i ostale namirnice dodeljuje se svakoj porodici prema broju članova, a svega imaju obilato i na pretek."


Jedna druga opština koja živi u zajednici dobara nastanila se kod Zoara u državi Ohaju. I ovi ljudi su virtemberški separatisti, koji se u isto vreme kad i Rapp odrekoše od luterovske crkve i, pošto su deset godina bili proganjani od strane crkve i države, iseliše se, takođe. Oni bejahu veoma siromašni, i samo uz pomoć čovekoljubivih kvekera u Londonu i Americi uspeše da ostvare svoj cilj. Prispeše u jesen 1817. u Filadelfiju pod vođstvom svog paroha Bäumlera i kupiše od jednog kvekera komad zemlje, koji još sada poseduju i koji je velik sedam hiljada jutara. Otkupninu, koja je iznosila šest hiljada talira, trebalo je postupno isplatiti. Kad su stigli na lice mesta i prebrojali svoj novac, nađoše da na svakoga dolazi upravo šest talira. To je bilo sve; od kupovne cene zemljišta nisu bili platili još ni jednu paru, a od ovih nekoliko talira trebalo je kupiti seme, oruđa za oranje i životne namirnice do zledeće žetve. Oni zatekoše šumu sa nekoliko brvnara koju je trebalo krčiti; hitro se dadoše na posao, učiniše uskoro svoja polja ziratnim i već sledeće godine podigoše jedan mlin. Na početku deljahu zemlju na manje deonice, od kojih je svaku obrađivala jedna porodica za svoj račun i kao svoju privatnu svojinu. Ali uskoro uvideše da tako ne ide, jer pošto je svako radio samo za sebe, nisu mogli dovoljno brzo da istrebe šume i zemljište učine ziratnim, nisu uopšte mogli da se valjano uzajamno pomognu,



pa tako mnogi zapadoše u dugove i bejahu u opasnosti da sasvim osiromaše. Posle godinu i po dana, dakle u aprilu 1819, ujediniše se u zajenicu dobara, sastaviše statut i jednoglasno izabraše svog paroha Bäumlera za upravnika. Sada isplatiše sve dugove svojih članova, izdejstvovaše da im se za dve godine odgodi plaćanje otkupnine zemljišta i rađahu s udvostručenim žarom i ujedinjenim snagama. Pri ovom novom uređenju oni stajahu tako dobro da već četiri godine pre utvrđenog vremena otplatiše celu otkupninu i kamatu za svoja zemljišta, a kako im ide u ostalim stvarima, pokazaće sledeći opis od strane dvojice očevidaca.


Jedan američki trgovac, koji vrlo često dolazi u Zoar, slika ovo mesto kao savršen uzor


čistoće, reda i lepote, sa raskošnom gostionicom, jednom palatom za starog Bäumlera, sa lepim javnim vrtom od dva jutra u kome se nalazi velika staklena bašta, i sa lepim, dobro građenim kućama i vrtovima. On prikazuje ljude kao vrlo srećne i zadovoljne, marljive i uredne. Njegov opis objavljen je u novinama u Pitsburgu (Ohajo) ("Pittsburg Daily Advocate and Advertiser", July 17, 1843).


Više puta spomenuti Finch proglašava ovu opštinu za najbolje uređenu od svih koje u Americi žive u zajednici dobara. On daje dug spisak njenih bogatstava, iznosi da njeni ljudi imaju jednu predionicu lana i jednu fabriku vune, jednu štavionicu, livnicu gvožđa, dva mlina, dve pilane, dve vršalice i mnoštvo radionica za sve moguće zanate. Uz to on kaže da su njihove njive bolje obrađene nego sve druge koje je video u Americi. "Pfenning-Magazin" procenjuje posed separatista na sto sedamdeset do sto osamdeset hiljada talira, koje su oni sve zaradili za dvadeset pet godina, a kada su počeli nisu imali više od šest talira po glavi. Ima ih jedno dve stotine. I oni su neko vreme zabranjivali brak, ali su, kao i rapovci, od toga odustali i sada se žene i udaju.


Finch daje prepis statuta ovih separatista, koji se uglavnom sastoji u sledećem:



Svi službenici opštine su izborni i biraju ih svi njeni članovi koji imaju više od dvadeset jednu godinu, iz svoje sopstvene sredine. Ove službenike čine:


1. Tri upravnika, od kojih se jedan nanovo bira svake godine i koje opština može u svako doba smeniti. Oni upravljaju celokupnom svojinom opštine i snabdevaju članove, onako kako to prilike dopuštaju i bez obzira na ličnost, nužnim životnim potrebama, stanom, odelom i hranom.



Oni imenuju svoje pomoćnike za razne grane rada, izglađuju male sporove i mogu, zajedno s opštinskim savetom, donositi nove propise, ali takve koji nikad ne smeju protivrečiti statutu.


Direktor, koji ostaje na svojoj dužnosti sve dotle dok uživa poverenje opštine i vodi sve poslove kao vrhovni službenik. On ima pravo da kupuje i prodaje, da sklapa ugovore, ali u svim važnim poslovima može odlučivati samo uz saglasnost trojice upravnika.


Opštinski savet, koji se sastoji od pet članova, od kojih se jedan godišnje menja. On ima najvišu vlast u opštini; s upravnicima i direktorom donosi propise, nadgleda ostale službenike i izglađuje sporove ako stranke nisu zadovoljne odlukom upravnika;


Blagajnik, koji se bira na četiri godine i koji od svih članova i službenika jedini ima pravo da kod sebe drži novac.


Od ostalih stvari, statut određuje da se podigne jedan zavod za vaspitanje, da svi članovi svu svojinu predaju zauvek u zajednicu i da nikad ne mogu zahtevati da im se ona vrati natrag, da za nove članove mogu biti primljeni samo oni koji su godinu dana živeli u opštini i ako imaju za sebe glasove svih članova, te da statut može biti izmenjen samo onda ako su za to dve trećine


članova.



Ovi opisi bi se mogli lako još mnogo proširiti, jer skoro svi putnici koji idu u unutrašnjost Amerike posećuju jednu ili drugu od spomenutih naseobina, i gotovo svi putopisi ih opisuju. Ali nijedan jedini nije mogao o ovim ljudima da kaže išta rđavo; naprotiv, svi su našli samo pohvalne stvari, i jedino zbog čega im mogu zameriti jesu verske predrasude, naročito kod šekera, no koje, očevidno, nemaju nikakve veze s učenjem o zajednici dobara. Tako, mogao bih još navesti dela gospođe Martineau, gospode Melisha i Buckinghama i mnogih drugih; ali to nije potrebno, pošto je gornjim dovoljno rečeno, a ipak svi ljudi pričaju iste stvari.


Uspeh koji su postigli šekeri, harmonisti i separatisti, kao i opšta potreba za novim uređenjem ljudskog društva i nastojanja socijalista i komunista koja iz te potrebe proističu pobudili su mnoge druge ljude u Americi poslednjih godina da učine slične pokušaje. Tako je gospodin Ginal, nemački propovdenik u Filadelfiji, osnovao društvo koje je kupilo 37000 jutara šume u državi Filadelfija, tamo podiglo preko osamdeset kuća i već naselilo pet stotina lica, većinom Nemaca. Oni imaju veliku štavionicu i grnčarnicu, mnogo radionica i skladišta i ide im veoma



dobro. Da žive u zajednici dobara to se, kao i za sve sledeće primere, razume po sebi. Neki gospodin Hizby, fabrikant gvožđa u Pitsburgu (Ohajo), osnovao je u svom rodnom mestu slično društvo, koje je prošle godine kupilo u blizini ovog grada oko 4000 jutara zemlje i ima nameru da tu osnuje naseobinu sa zajednicom dobara. - Dalje, postoji jedna takva naseobina u državi Njujork kod Skaneatalesa, koju je zasnovao J. A. Collins, engleski socijalist, u proleće 1843[B], sa trideset članova; zatim kod Mindena u državi Masačusets, gde je od 1842. naseljeno oko stotinu lica; zatim dve u Pajk Kontiju u državi Pensilvanija, koje su takođe nedavno osnovane; onda jedna u Bruk Farmi, Masačusets, u kojoj žive pedeset članova i trideset učenika na otprilike dvesta jutara zemlje i gde su osnovali jednu izvrsnu školu pod vođstvom unitarijanskog propovednika G. Ripleya, potom jedna u Nortemptonu u istoj državi, koja postoji od 1842. i zapošljava sto dvadeset članova na pet stotina jutara zemlje u zemljoradnji, stočarstvu i u pilanama, fabrikama svile i u bojadžinicama; i, najzad, jedna naseobina iseljenih engleskih socijalista u Ikvolitiju kod Milvokija u državi Viskonsin koju je prošle godine osnovao Thomas Hunt i koja brzo napreduje. Osim ovih, govori se da je nedavno osnovano još nekoliko zajednica, ali o tome još nedostaju vesti. Toliko je, međutim, sigurno da su Amerikanci i, naročito, siromašni radnici u velikim gradovima Njujorku, Filadelfiji, Bostonu itd. primili stvar k srcu i obrazovali mnoga društva za osnivanje takvih naseobina i da se svakog trenutka osnivaju nove zajednice. Amerikancima je dojadilo da duže budu sluge malog broja bogataša koji se hrane od ruku naroda; a kad se uzme u obzir velika radinost i izdržljivost ove nacije, očevidno je da će zajednica dobara biti uskoro uvedena u znatnom delu njihove zemlje.


No pokušaji da se sprovede zajednica dobara učinjeni su ne samo u Americi, već i u Engleskoj. Ovde je filantrop Robert Owen već trideset godina propovedao ovo učenje, dao celo svoje veliko imanje i uložio sve svoje snage da bi osnovao sada postojeću koloniju u Harmoniji u Hempširu. Pošto je on u ovu svrhu osnovao društvo, ono je kupilo zemljište od 1200 jutara i na njemu uspostavilo zajednicu prema Owenovim predlozima. Ona sada broji preko stotinu članova, koji zajedno stanuju u jednoj velikoj zgradi i dosad se uglavnom bave zemljoradnjom. Pošto je trebalo da ona od samog početka bude uređena kao savršen uzor novog društvenog poretka, bio je potreban znatan kapital, pa je dosad uloženo već dvesta hiljada talira. Jedan deo ovog novca bio je uzajmljen, i morao se otplaćivati s vremena na vreme, tako da su iz toga proizišle mnoge teškoće, a mnoga postrojenja zbog nedostatka novca nisu mogla biti dovršena i postati unosna. Ali pošto članovi opštine nisu bili jedini vlasnici postrojenja, već je njima upravljala direkcija



društva socijalista kojoj je pripadao uređaj, iz toga nastadoše tu i tamo nesporazumi i nezadovoljstvo. Ali, uprkos svemu, stvar napreduje svojim tokom; članovi se, kako svedoče svi posetioci, vrlo dobro slažu, uzajamno se pomažu, pa je, i pored svih teškoća, postojanje zajednice sada ipak obezbeđeno. Glavno je da sve teškoće ne proističu iz zajednice, već iz toga što zajednica nije još potpuno sprovedena. Jer kada bi ona bila u potpunosti ostvarena, članovi ne bi morali trošiti svu svoju zaradu na otplaćivanje kamata i uzajmljenog novca, već bi od nje mogli upotpunjavati uređaje i bolje ih održavati; a onda bi i svoju upravu sami birali, a ne bi stalno bili zavisni od direkcije društva.


Jedan praktičan ekonom koji je proputovao celu Englesku da bi se obavestio o stanju u zemljoradnji i da bi o tome izvestio londonski list "Morning Chronicle"[C] sa potpisom Neko ko je zviždukao za plugom,[D] daje sledeći opis samog uređaja ("Morning Chronicle", 13. dec. 1842).


Pošto je prošao kroz jedan vrlo loše obrađen kraj, više obrastao korovom nego žitaricama, čuo je prvi put u svome životu u jednom obližnjem selu nešto o socijalistima u Harmoniji. Neki imućan čovek tamo mu je pričao da oni obrađuju veliki posed, i veoma dobro ga obrađuju, da nisu istiniti svi oni glasovi koji se o njima pronose, da bi parohiji služilo na veliku čast kad bi samo polovina njenih stanovnika htela da se ponaša tako pristojno kao ovi socijalisti i da bi isto tako bilo poželjno da zemljoradnici iz okoline zapošljavaju siromahe toliko i tako korisno kao ovi ljudi. Da oni imaju svoje vlastite poglede na svojinu, ali pri svem tom da se ponašaju vrlo dobro i da daju celoj okolini dobar primer. On je dodao: njihova religijska verovanja su različita, jedni idu u ovu, a drugi u onu crkvu i nikada ne govore o religiji i politici sa ljudima iz sela. Na moje pitanje, dvojica su mi odgovorila da kod njih nema određenog religijskog verovanja i da svako može verovati u šta hoće. Mi svi smo bili veoma zgranuti kad čusmo da su oni stigli ovamo; ali sada nalazimo da su veoma dobri susedi; našim ljudima daju dobar primer moralnosti, zapošljavaju mnoge naše siromahe, i pošto nikad ne pokušavaju da nam nametnu svoja mišljenja, nemamo nikakvog razloga da njima budemo nezadovoljni. Oni se svi odlikuju pristojnim i lepim ponašanjem, i niko se u ovom kraju ne usuđuje da kaže nešto protiv njihova ponašanja u moralnom pogledu.


Naš izveštač je čuo i od drugih to isto, a zatim se uputio u Harmoniju. Pošto je opet prošao kroz rđavo obrađena polja, naiđe na jedno dobro obdelovano repište sa bogatim, lepim rodom i



reče svom prijatelju, jednom zakupcu iz okoline: ako su to socijalističke repe, onda izgledaju dobro. Uskoro potom sretoše ga sedam stotina socijalističkih ovaca, koje takođe bejahu divne, a zatim dođoše do velike, ukusne i solidne stambene zgrade. Međutim, sve je još bilo nedovršeno: okolo opeke i građevinsko drvo, zidovi upola gotovi, a tle nezaravljeno. Oni uđoše, a domaćini ih učtivo i prijateljski primiše i provedoše kroz zgradu. U prizemlju je bila velika trpezarija i kuhinja iz koje su pomoću neke mašine pune činije prenošene u trpezariju i prazne vraćane u kuhinju. Nekoliko dece pokazalo je strancima ovu mašinu; ona su se odlikovala čistim lepim odelom, zdravim izgledom i pristojnim ponašanjem. Žene u kuhinji takođe su izgledale vrlo čisto i pristojno, a posetilac je bio veoma zadivljen što su usred svih neopranih činija - ručak tek što je prošao - mogle izgledati još tako lepo i čisto. Sama kuhinja bila je neobično lepo uređena, i londonski majstor koji ju je gradio izjavio je da je i u samom Londonu vrlo malo kuhinja tako potpuno i raskošno uređeno, - tvrdnja sa kojom se naš posetilac slaže. Pored kuhinje bile su udobne perionice, kupatila, podrumi i posebne prostorije u kojima se svaki član po povratku s rada mogao oprati.


Na prvom spratu bila je velika soba za igranku, a iznad nje sobe za spavanje, sve vrlo dobro uređene.


Vrt, velik dvadeset sedam jutara, bio je u najboljem redu, a na svim stranama uopšte mogla se primetiti velika delatnost. Ljudi su pravili opeke, pekli kreč, zidali i ulice gradili; sto jutara pšenice bilo je lepo zasejano, a trebalo je urediti još više pšeničišta; bila je izgrađena jedna jama za sakupljanje tečnog đubriva, a iz šumice koja se nalazila na posedu skupljan je humus za


đubrenje; ukratko, bilo je učinjeno sve da bi se povećala plodnost tla.



Naš posetilac zaključuje:


"Verujem da njihovo zemljište prosečno vredi tri funte (dvadeset i jedan talir) godišnjeg najma po jutru, a oni plaćaju samo petnaest šilinga (pet talira). Oni su napravili izvrstan posao, samo ako razumno gazduju, i ma šta se govorilo o njihovim socijalnim domovima, mora se priznati da oni svoj posed izvrsno obrađuju."


Dodajmo ovom opisu još nešto o unutrašnjem uređenju ove zajednice. Članovi stanuju zajedno u jednoj velikoj kući, ali svaki ima svoju zasebnu sobu, koja je najudobnije nameštena; domaćinstvo vodi za sve zajedno jedan deo žena, što, naravno, ušteđuje mnogo nepotrebnih



troškova, vremena i truda koji pri postojanju mnogih malih domaćinstava propadaju, i čime se postižu mnoge udobnosti koje u malim domaćinstvima uopšte nisu moguće. Tako, vatra iz kuhinje zagreva istovremeno sve sobe u kući toplim vazduhom, kroz cevi teče topla i hladna voda u svaku sobu, a postoji i više drugih sličnih prijatnosti i preimućstava koji se mogu ostvariti samo kad postoji zajednički uređaj. Decu daju u školu, koja je povezana sa uređajem, i tamo ih vaspitavaju o zajedničkom trošku. Roditelji ih mogu videti kad hoće, a vaspitanje je usmereno kako na njihov telesni, tako i na duhovni razvitak i na zajednički život. Decu ne muče teološkim sporovima, grčkim i latinskim jezikom; ali zato ona utoliko više uče da poznaju prirodu, svoje vlastito telo i svoje duhovne sposobnosti i osvežavaju se na poljima od ono malo sedenja koje se od njih traži, jer nastava se drži kako pod vedrim nebom, tako i u zatvorenim prostorijama, a rad je jedan deo vaspitanja. Moralno vaspitanje ograničava se na primenu samo jednog načela: što ne želiš da tebi drugi čine, ne čini ni ti njima, dakle - na ostvarivanju potpune jednakosti i bratske ljubavi.


Kao što je rečeno, naseobina stoji pod upravom predsednika i direkcije društva socijalista. Direkciju svake godine bira kongres, na koji svaka podružnica šalje po jednog člana. Ona ima neograničena ovlašćenja u okviru statuta zajednice i sa odgovornošću kongresu. Zajednicom, dakle, upravljaju ljudi koji žive izvan zajednice, pa stoga mora biti nesporazuma i zađevica; međutim, čak i kad bi zbog toga i zbog novčanih neprilika pokušaj u Harmoniji propao, za što uopšte nema izgleda, to bi onda bio samo jedan razlog više za zajednicu dobara, pošto obe ove teškoće imaju izvor samo u tome što zajednica nije još potpuno sprovedena. No uprkos svemu, postojanje naseobine je obezbeđeno, pa ako ona i ne može tako brzo napredovati i usavršiti se, ipak protivnici zajednice neće doživeti da se naslade njenom propašću.


Vidimo, dakle, da zajednica dobara uopšte nije nemogućnost, već da se, naprotiv, svi ovi pokušaji potpuno uspeli. Vidimo takođe da ljudi koji žive u zajednici bolje žive sa manje rada, imaju više slobodnog vremena za svoje duhovno obrazovanje, i da su bolji i moralniji od svojih suseda, koji su zadržali svojinu. Sve su to već uvideli Amerikanci, Englezi, Francuzi i Belgijanci kao i mnoštvo Nemaca. U svim zemljama postoji izvestan broj ljudi koji se bave širenjem ovog učenja i koji su stali na stranu zajednice.


Ako je važna za sve, ova stvar je posebno važna za siromašne radnike, koji ništa ne poseduju, koji radnu najamninu što je danas zasluže sutra potroše, i koji svakog trenutka, usled



nepredviđenih i neizbežnih slučajnosti, mogu ostati bez hleba. Ovima se ovde otvara izgled na nezavisnu, bezbednu i bezbrižnu egzistenciju, na potpunu ravnopravnost sa onima koji sada pomoću svog bogatstva radnika mogu učiniti svojim robom. Stvar se najviše tiče ovih radnika. U drugim zemljama radnici čine jezgro partije koja zahteva zajednicu dobara, pa je dužnost i nemačkih radnika da stvar ozbiljno uzmu k srcu.


Ako se radnici međusobno slažu, podržavaju jedni druge i idu za jednom svrhom, onda su oni beskrajno jači od bogataša. A ako uz to imaju pred očima jednu svrhu koja je tako razumna i koja teži onom što je najbolje za sve ljude, kao što je to zajednica dobara, onda se razume samo po sebi da će se bolji i razumniji među bogatašima složiti s radnicima i stati na njihovu stranu. Već i postoji mnoštvo imućnih i obrazovanih ljudi u svim delovima Nemačke koji su se otvoreno izjasnili za zajednicu dobara i brane zahteve naroda za dobrima ovoga sveta koja je uzaptila bogata klasa.





NAPOMENE


K. Marx - F. Engels Dela, tom V, Beograd 1968, str. 199-210.


U originalu stoji: 1813, što je, verovatno, štamparska greška.


"The Morning Chronicle" - engleski liberalni list koji je izlazio u Londonu od 772. do 1862. god. Organ Cobdena i Brighta.


One who was whistled at the Plough (Neko ko je zviždao za plugom) - pod ovim potpisom-pseudonimom Alexander Somerville objavio je članak u listu "The Morning Chronicle" sa opisom komunističke naseobine Harmonija u Hempširu (Engelska).








Opšti statut međunarodnog udruženja radnika [1]



septembar 1871.



S obzirom na to: da oslobođenje radničke klase mora izvojevati sama radnička klasa; da borba za oslobođenje radničke klase nije borba za klasne privilegije i monopole, već za jednaka prava i dužnosti i za uništenje svake klasne vladavine;


da ekonomska potčinjenost trudbenika monopolistu sredstava za rad, tj izvora za život, leži u osnovi ropstva u svim njegovim oblicima - u društvenoj bijedi, duhovnoj zakržljalosti i političkoj zavisnosti; da je stoga ekonomsko oslobođenje radničke klase onaj veliki cilj kome svaki politički pokret mora biti potčinjen kao sredstvo; da su svi napori, upravljeni ovom velikom cilju, do sada bili bezuspešni zbog nedostatka solidarnosti između radnika različitih grana rada svake zemlje, i zbog odsustva bratskog saveza između radnika raznih zemalja; da oslobođenje rada nije lokalni, niti nacionalni, već socijalni problem svih zemalja u kojima postoji savremeno društvo, i čije rešenje zavisi od praktične i teorijske saradnje najnaprednijih zemalja; da sadašnje buđenje radničke klase u naprednijim industrijskim zemljama Evrope, budeći nove nade, služi ujedno i kao svečano sprečavanje protiv ponavljanja ranijih grešaka i zahteva neodložno ujedinjavanje različitih pokreta koji su dosad postojali; s obzirom na ukazane razloge, bilo je osnovano Međunarodno udruženje radnika.


Ono izjavljuje: da će sva društva i pojedine ličnosti koje mu pripadaju priznavati istinu, pravičnost i moralnost kao pravilo svoga ponašanja jednih prema drugima i prema svim ljudima, bez obzira na rasu, religiju i nacionalnost. Da ono priznaje:


Nema dužnosti bez prava, ni prava bez dužnosti.



U duhu ovih principa bio je sastavljen sledeći statut:



Čl. 1. Sadašnje Udruženje osnovano je zbog toga da bi služilo kao centar za održavanje veza i saradnje između radničkih udruženja raznih zemalja koje teže istome cilju, tj zaštiti, razvitku i potpunom oslobođenju radničke klase.



Čl. 2. Ime Udruženja je: Međunarodno udruženje radnika.



Čl. 3. Svake godine saziva se opći kongres radnika od delegata sekcija Udruženja. Kongres proglašava zajedničke težnje radničke klase, poduzima potrebne mjere za uspešan rad Međunarodnog udruženja i imenuje Generalni savjet Udruženja. Sveopšti kongres će se sazivati jedanput godišnje.


Čl. 4. Svaki kongres određuje mesto i vreme sastanka idućeg kongresa. Delegati se sastaju u određeno vreme i mesto bez naročitog poziva. Generalni savet, u slučaju potrebe, ima pravo da promeni mesto gde će se održati kongres, ali ne može da odloži vreme njegovog saziva. Kongres određuje svake godine sjedište Generalnog saveta i imenuje njegove članove. Tako izabrani Generalni savjet ima pravo da se popunjava novim članovima. Na svojim godišnjim zasedanjima opšti kongres saslušava javni izveštaj o godišnjem radu Generalnog saveta. Generalni savet, u krajnjoj potrebi, može sazvati opšti kongres ranije od utvrđenog godišnjeg roka.


Čl. 5. Generalni savet se formira od radnika raznih zemalja koje su zastupljene u Međunarodnom udruženju. On iz svoje sredine bira službena lica za vođenje poslova: blagajnika, generalnog sekretara, sekretara-korespondenta sa raznim zemljama itd


Čl. 6. Generalni savet je međunarodni predstavnik raznih nacionalnih i mjesnih grupa i udruženja [2] - da bi radnici pojedinih zemalja bili stalno obavešteni o pokretima svoje klase u svim drugim zemljama; da bi se istovremeno i pod zajedničkim rukovodstvom omogućilo ispitivanje socijalnih uslova u raznim zemljama Evrope; da bi pitanja od opšteg značaja, pokrenuta u jednom društvu, mogli svi razmatrati, i da bi u slučaju potrebe preduzimanja brzih praktičnih koraka, u slučaju međunarodnog sukoba, društva koja ulaze u sastav Udruženja mogla istovremeno i jednoobrazno da deluju. U svim nadležnim slučajevima Generalni savet će biti inicijator predloga koji se imaju podnijeti raznim nacionalnim ili lokalnim društvima. Radi lakšeg održavanja veza sa njima, Generalni savet će izdavati povremene izveštaje.


Čl. 7. Pošto, s jedne strane, uspeh radničkog pokreta u svakoj zemlji može biti osiguran samo snagom jedinstva i organizacije, a pošto, s druge strane, korisnost Generalnog saveta u znatnoj meri zavisi od toga hoće li on imati posla s malim brojem nacionalnih centara radničkih društava ili s velikim brojem malih i razjedinjenih lokalnih društava, to su članovi Međunarodnog udruženja dužni da svaki u svojoj zemlji uloži sve svoje snage za ujedinjenje razjedinjenih radničkih društava u nacionalnu organizaciju, koju će predstavljati nacionalni centralni organ. Po



sebi se razume, međutim, da primjena ovog člana statuta zavisi od specijalnih zakona svake zemlje, i da nezavisno od smetnji koje čine zakoni, svako samostalno lokalno društvo može stupiti u neposredan dodir s Generalnim savetom [3]


Čl. 8. Svaka sekcija ima pravo da imenuje svoga sekretara-korespondenta pri Generalnom savetu.


Čl. 9. Član Međunarodnog udruženja radnika može biti svaki onaj koji priznaje i brani načela udruženja. Svaka sekcija je odgovorna za besprekornost članova koje prima.


Čl. 10. Svakom članu Međunarodnog udruženja, pri promeni mesta boravka iz jedne zemlje u drugu, radnici organizovani u Udruženju moraju pružiti bratsku pomoć.


Čl. 11. Ujedinjujući se u čvrst savez bratske saradnje, radnička društva koja se priključuju Međunarodnom udruženju radnika zadržavaju, međutim, nepovredivost svoje već postojeće organizacije.


Čl. 12. Ovaj statut može menjati svaki kongres pod uslovom da se za to izjasne dve trećine prisutnih delegata.


Čl. 13. Sve što nije predviđeno ovim statutom dopuniće se specijalnim pravilnikom koji podleže reviziji svakog kongresa.


(Prevod sa ruskog: Cjel. Dela Marksa i Engelsa, knj. KSIII, deo I, strana 5-14, Moskva; Objavljeno u: Prva internacionala, materijal za proučavanje, str. 55-57, Beograd, 1950.)






NAPOMENE



Ovaj statut je donesen septembra 1871. g na Londonskoj konferenciji Međunarodnog udruženja radnika.


U privremeno statutu stoji: "raznih udruženja koja sarađuju".



[3] Na Haškom kongresu bila je donesena odluka da se u statut uključi član 7a, koji predstavlja rezime sadržaja IKS rezolucije Londonske konferencije (1871). Tekst člana nalazi se u istom tomu u rezolucijama Haškog kongresa na str. 700.





DRUŠTVENE KLASE - NEOPHODNE I SUVIŠNE



6. avgust 1881.



Često se postavlja pitanje, koliko su različite društvene klase korisne, ili čak i neophodne? I odgovor je naravno drugačiji za svaku epohu istorije koja se uzme u razmatranje. Nema sumnje da je nekada teritorijalna aristokratija bila neizbežan i neophodan element društva. To je, svejedno, bilo vrlo, vrlo davno. Nekada se kapitalistička srednja klasa, buržoazija, kako je nazivaju Francuzi, pojavila sa istom neizbežnom nužnošću, borila se protiv teritorijalne aristokratije, skršila njenu političku moć, i postala ekonomski i politički dominirajuća. Ali, otkad klase postoje, nikada društvo nije moglo bez radničke klase. Ime, društveni status te klase se menjao; kmet je zamenio roba, da bi ga odmenio slobodan radnik - slobodan od kmetstva, ali i takođe slobodan od svih zemaljskih dobara proizvedenih njegovim sopstvenim radom. Ali, jasno je: kakve god promene da se događaju u gornjim, neproduktivnim redovima društva, društvo ne može živeti bez klase proizvođača. Ova klasa, onda, nužna je u svim okolnostima - iako mora doći vreme kada ona više neće biti klasa, kada će obuhvatati celo društvo.


Sad, kakva je nužnost postojanja svake od ove tri klase u sadašnjosti?



Zemljoposednička aristokratija je, najblaže rečeno, ekonomski beskorisna u Engleskoj, dok je u Irskoj i Škotskoj postala pozitivna neugodnost njenim depopulacionim tendencijama. Oterati ljude preko okeana ili u gladovanje, i zameniti ih ovcama ili divljači - to je sve čime se irski i škotski zemljoposednici mogu podičiti. Nek se američka konkurencija biljne i životinjske hrane razvije još malo, i engleska zemljoposednička aristokratija će uraditi isto, bar oni koji mogu priuštiti da imaju velike gradske posede na koje se mogu osloniti. Od ostalih će nas američka prehrambena konkurencija uskoro osloboditi. I to dobro oslobođenje - jer je njihova politička aktivnost, i u domu lordova i u donjem domu, prava nacionalna neprilika.



Ali šta sa kapitalističkom srednjom klasom, tom prosvećenom i liberalnom klasom koja je stvorila britansku kolonijalnu imperiju i koja je uspostavila britansku slobodu? Klasom koja je reformisala Parlament 1831.(1), ukinula Kukuruzne zakone,(2) i smanjivala poreze jedan za drugim? Klasom koja je stvorila i još uvek upravlja gigantskim manufakturama, ogromnom trgovačkom mornaricom, stalno rastućim sistemom železnica Engleske? Sigurno da ta klasa mora biti neophodna bar koliko i radnička klasa koju ona usmerava i vodi iz napretka u napredak.


Sad, ekonomska funkcija kapitalističke srednje klase je bila, zaista, da stvori moderan sistem manufaktura na parni pogon i komunikacija, i da sruši svaku ekonomsku i političku prepreku koja je odlagala ili ometala razvoj tog sistema. Nema sumnje, dokle god je kapitalistička srednja klasa obavljala ovu funkciju, bila je, pod datim okolnostima, neophodna klasa. Ali, da li je još uvek tako? Da li ona nastavlja da obavlja svoju esencijalnu funkciju menadžera i širenja društvene proizvodnje u korist celog društva? Pogledajmo.


Ako počnemo sa sredstvima za komunikaciju, vidimo da su telegrafi u rukama vlasti. Železnicu i veliki deo morskih parobroda poseduju, ne individualni kapitalisti koji sami vode svoj posao, već joint-stock kompanije čiji posao vode plaćeni radnici, sluge čiji položaj je po svemu sličan superiornom, bolje plaćenom radniku. Što se tiče direktora i akcionara, i jedni i drugi znaju da što se prvi manje mešaju u posao, a drugi u nadgledanje, to bolje za koncern. Nemar i uglavnom nepažljivo nadgledanje je, zaista, jedina funkcija koja je preostala vlasnicima preduzeća.Stoga vidimo da u stvarnosti ovim kapitalističkim vlasnicima ovih ogromnih preduzeća nije ostalo ništa drugo da rade, osim da unovčavaju polugodišnje dividendne naloge. Društvena funkcija kapitaliste ovde je prebačena na sluge sa platom; ali on nastavlja da prisvaja, kroz svoje dividende, platu za funkcije koje je prestao da obavlja.


Ali još jedna funkcija je preostala kapitalisti, koga je obim velikih poduhvata primorao da se "povuče" iz njihovog upravljanja. A ova funkcija je da spekuliše sa svojim akcijama na berzi. Umesto da se bave nečim boljim, naš "penzionisani", a u stvarnosti prevaziđeni kapitalisti, kockaju se do mile volje u ovom hramu dokolice. Oni odlaze tamo sa svesnom namerom da strpaju u džep novac koji se pretvaraju da su zaradili; iako, kažu, poreklo sve imovine jeste rad i štednja - poreklo možda, ali sigurno ne i kraj. Koje je licemerje silom zatvarati male kockarnice, kada naše kapitalističko društvo ne može bez ogromne kockarnice, gde se milioni gube i



dobijaju, jer je ona njegov sam centar! Ovde, zaista, postojanje "penzionisanih" kapitalista akcionara postaje ne samo suvišno, već savršeno nepotrebno.


Šta je istina za železnicu i parobrode, svakim danom postaje sve istinitije za sva velika manufakturna i trgovinska preduzeća. "Kotiranje" - pretvaranje velikih privatnih koncerna u kompanije sa ograničenom odgovornošću - na dnevnom redu je poslednjih deset godina, i duže. Iz velikih mančesterskih skladišta do železara i rudnika uglja Velsa i severa, i fabrika Lankašira, sve je bilo, ili se kotira. U celom Oldhamu teško da ima predionice u privatnim rukama; šta više,


čak i trgovce sve više zamenjuju "ko-operativne radnje", od kojih je ogromna većina ko-operativna samo u imenu - ali o tome drugi put. Stoga vidimo da samim razvojem sistema kapitalističke proizvodnje kapitalisti postaju prevaziđeni koliko i manuelni tkač. S tom razlikom, istina, što je tkač osuđen na sporo izglađivanje, a prevaziđeni kapitalista na sporu smrt prežderavanjem. U ovome su obojica slični, jer ni jedan ne zna šta će sa sobom.


Ovo je, onda, rezultat: ekonomski razvoj našeg društva sve više teži da se koncentriše, da se podruštvljuje proizvodnja u ogromna preduzeća kojima više ne mogu upravljati pojedinačni kapitalisti. Svo trabunjanje o "gazdinom svevidećem oku", i čuda koje ono čini, pretvara se čistu glupost čim preduzeće dostigne određenu veličinu. Zamislite "gazdino svevideće oko" Londonske i severozapadne železnice! Ali, ono što gazda ne može, može radnik, nadnicom plaćeni sluga Kompanije, i radi to uspešno.


Stoga kapitalista ne može više svoje profite tretirati kao "platu za nadgledanje", jer ne nadgleda ništa. Ne zaboravimo da nam apologete kapitala tom frazom pune uši.


Pokušali smo da pokažemo, u našem prošlonedeljnom broju, da je kapitalistička klasa takođe postala nesposobna da upravlja ogromnim proizvodnim sistemom ove zemlje; da su na jednoj strani toliko uvećali proizvodnju da periodično poplave tržišta proizvodima, a na drugoj sve više i više postaju nesposobni da se odbrane od strane konkurencije. Stoga zaključujemo da, ne samo da se možemo snaći vrlo dobro bez mešanja kapitalističke klase u velike industrije zemlje, već da njihovo mešanje sve više i više postaje smetnja.


Opet im kažemo: "Odstupite! Dajte priliku radničkoj klasi." Fridrih Engels,



iz časopisa "Labour Standard"



NAPOMENE:



Ovo se odnosi na pokret Parlamentarne reforme u Engleskoj 1830-31. Zakon o reformi 1832 je dao franšizu vlasnicima i rentijerima ne manje od deset funti godišnjeg prihoda. Radnici


sitna buržoazija, koji su bili glavna snaga kampanje reforme, ostali su bez franšize.



Zakon koji je doneo britanski parlament 26. juna 1846 - "Zakon sa amandmanima u vezi sa uvozom kukuruza" i "Zakon o promeni određenih carina i taksi" - ukinuo je sve restrikcije na uvoz žitarica u Veliku Britaniju, što je bila velika pobeda industrijalne buržoazije nad zemljoposedničkom aristokratijom.





PISMO J. BLOHU



22. septembar 1890.



... Prema materijalističkom shvatanju istorije, određujući momenat u istoriji je u poslednjoj instanci produkcija i reprodukcija stvarnog života. Ni Marks ni ja nismo nikada tvrdili nešto više. Ako pak neko to izvrće u tom smislu kako je ekonomski momenat jedino određujući momenat, onda on pretvara ovu postavku u apstraktnu, apsurdnu frazu koja ništa ne kazuje. Ekonomsko stanje je osnova, ali na tok istorijskih borbi vrše svoj uticaj, i u mnogim slučajevima pretežno određuju njihov oblik i razni momenti nadgradnje - politički oblici klasne borbe i njeni rezultati - ustavi koje donosi pobednička klasa posle dobijene bitke itd. - pravni oblici, a pogotovo odrazi svih ovih stvarnih borbi u mozgu učesnika, političke, pravne, filozofske teorije, verska shvatanja i njihov dalji razvitak u sisteme dogmi. Postoji uzajamno dejstvo svih tih momenata, u kojem na kraju krajeva ekonomsko kretanje kao nužnost probija sebi put kroz beskrajno mnoštvo slučajnosti (tj. stvari i događaja, čija je unutrašnja uzajamna povezanost tako daleka, ili se tako teško može dokazati, da je možemo smatrati kao da ne postoji, zanemariti je). Inače bi primena te teorije na bilo koji istorijski period bila lakša negoli rešenje proste jednačine prvog stepena.



Mi sami stvaramo svoju istoriju, ali, prvo, pod veoma određenim pretpostavkama i uslovima. Među njima su ekonomski uslovi ti koji konačno odlučuju. Ali i politički i drugi uslovi, pa i tradicija, koja još živi u glavama ljudi, igraju ulogu, mada ne odlučujuću. Pruska država je takođe nastala i razvijala se zahvaljujući istorijskim, u poslednjoj instanci ekonomskim uzrocima. Ali teško da bi se bez pedanterije moglo utvrditi da je između mnogih državica Severne Nemačke upravo Bradenburg bio određen ekonomskom nužnošću da postane velika sila u kojoj se ovaplotila ekonomska, jezika, a od Reformacije i verska razlika između severa i juga, a da pritom nisu uticali i drugi momenti (pre svega to što je posedovanjem Pruske došao u dodir s Poljskom, a time i s međunarodnim političkim odnosima, koji su se pokazali kao odlučujući i pri moći austrijske kuće). Teško da bi pošlo za rukom, a da čovek ne ispadne smešan, da se ekonomskim uzrocima objasni postojanje svake nemačke državice u prošlosti i sadašnjosti, ili poreklo visokonemačkog pomeranja glasova, koje je geografska pregrada, koju je obrazovalo gorje od Sudeta do Taunusa, proširila do prave podele Nemačke.


A drugo, istorija se stvara tako da konačni razultat proizilazi uvek iz sukoba mnogih pojedinačnih volja, pri čemu svaka od tih volja, opet, zahvaljujući mnoštvu naročitih uslova života, postaje ono što jest. Postoje, dakle, bezbrojne sile koje se međusobno ukrštaju, beskrajna grupa paralelograma snaga, i iz toga proizilazi rezultanta - istorijski događaj. Ta se rezultanta, opet, može smatrati proizvodom jedne sile, koja, uzeta kao celina, deluje nesvesno i bezvoljno. Jer, ono što hoće svaki pojedini to mu sprečava svaki drugi, i što iz toga izađe jest nešto što niko nije hteo. Tako je dosadašnja istorija tekla slično prirodnom procesu i podvgnuta je, u suštini, istim zakonima kretanja. Ali na osnovu toga što volje pojedinaca - od kojih svako hoće ono na šta ga gone telesna konstitucija i spoljne, u poslednjoj instanci ekonomske prilike (njegove lične ili opšte društvene) - ne postižu ono što hoće, već se slivaju u nešto srednje, u zajedničku rezultantu, - na osnovu toga se ipak ne sme zaključivati da su te volje ravne nuli. Naprotiv, svaka doprinosi toj rezultanti, i za toliko je u njoj sadržana.


Dalje bih Vas zamolio da ovu teoriju izučavate na originalnim izvorima, a ne iz druge ruke - to je doista mnogo lakše. Marks nije ništa napisao u čemu ona ne bi igrala ulogu. A naročito je "Osamnaesti brimer Luja Bonaparte" izvanredan primer njene primene. Isto tako se na nju često ukazuje i u "Kapitalu". Zatim bih Vas mogao uputiti i na moje spise:"Prevrat u nauci koji je

izvršio gospodin Diring" i "L. Fojerbah i kraj klasične nemačke filozofije", gde sam izložio istorijski materijalizam podrobnije nego što je to, koliko je meni poznato, učinjeno ikada ranije.


Mora da smo Marks i ja delimice i sami za to krivi što mladi marksisti ponekad pridaju ekonomskoj strani veću važnost nego što joj pripada. Mi smo prema protivnicima morali isticati glavni princip koji su oni osporavali, i tu je nije uvek bilo vremena, mesta i prilike da se u dovoljnoj meri uzmu u obzir i ostali momenti koji imaju udela u uzajamnom dejstvu. Ali čim je trebalo izlagati neki istorijski period, čim je dakle trebalo teoriju praktično primenjivati, stvar se menjala i zabluda tu nije bila moguća. Nažalost, i suviše se često dešava da ljudi veruju da su potuno razumeli jednu novu teoriju i da bez daljega mogu njome operisati, čim su naučili njene osnovne principe, pa ni to ne uvek tačno. A od ovog prekora ne mogu poštedeti mnoge od novijih "marksista", za mnoge besmislice koje su tu učinjene.





PISMO H. ŠTARKENBURGU




London,


25. januara 1894. Poštovani gospodine!


Evo odgovora na Vaša Pitanja!


1) Pod ekonomskim odnosima koje mi smatramo određujućom osnovom istorije društva mi podrazumevamo način na koji ljudi jednog određenog društva proizvode svoja životna sredstva i između sebe proizvode razmenjuju (ukoliko postoji podela rada). Dakle, tu je sadržana celokupna tehnika proizvodnje i transporta. Ova tehnika, prema našem shvatanju, određuje način razmene, zatim raspodelu proizvoda, a time, posle raspadanja gentilnog društva, i podelu na klase, time odnose gospodstva i potčinjenosti, time - državu, politiku, pravo itd. Zatim ekonomski odnosi obuhvataju geografsku podlogu na kojoj se oni razvijaju i stvarno zatečene ostatke ranijih faza ekonomskog razvitka, koji su sačuvani često samo zahvaljujući tradiciji ili sili inercije, a naravno i sredini koja okružuje ovaj oblik društva.


Ako je tehnika, kao što Vi kažete, najvećim delom zavisna od stanja nauke, to je nauka još mnogo zavisnija od stanja i potreba tehnike. Ako u društvu postoji potreba za tehnikom, onda će

to nauku unaprediti više nego deset univerziteta. Celokupna hidrostatika (Toričeli itd.) stvorena je zbog potrebe da se regulišu planinske reke u Italiji u 16 i 17 veku. O elektricitetu znamo nešto racionalno tek otkako je otkrivena njegova tehnička upotrebljivost. Ali u Nemačkoj su se, nažalost, navikli da pišu istoriju nauka kao da su one pale s neba.


2) Mi gledamo na ekonomske uslove kao na ono što u poslednjoj instanci uslovljava istorijski razvitak. Ali i sama rasa je ekonomski faktor. No ovde ne treba zaboraviti dve tačke:


Politički, pravni, filozofski, verski, književni, umetnički itd. razvitak počiva na ekonomskom. Ali svi oni reaguju i jedan na drugog i na ekonomskom osnovu. Nije tako da je ekonomsko stanje jedino aktivan uzrok, a sve ostalo da je samo pasivna posledica. Ne, nego postoji uzajamno dejstvo na osnovi ekonomske nužnosti, koja se u poslednjoj instanci uvek probije. Država, na primer, vrši uticaj putem zaštitnih carina, slobodne trgovine, dobrog ili lošeg finansijskog sistema. Čak ni smrtna iznurenost i nemoć nemačkog malograđanina koja je nastala usled bednog ekonomskog položaja Nemačke od 1648 do 1830 i koja se najpre ispoljila u pijetizmu, zatim u sentimentalnosti i puzanju pred kneževima i plemstvom, nije bila bez uticaja na ekonomiju. To je bila jedna od najvećih prepreka novom poletu i uzdrmana je tek zahvaljujući tome što su revolucionarni i Napoleonovi ratovi pretvorili hroničnu bedu u akutnu. Dakle nije tako, kao što se tu i tamo komotno zamišlja, da ekonomsko stanje automatski dejstvuje, nego ljudi stvaraju svoju istoriju sami, ali u jednoj određenoj sredini koja ih uslovljava, na osnovu zatečenih, stvarnih odnosa, od kojih su ekonomski, ma koliko na njih uticali ostali politički i ideološki odnosi, ipak u poslednjoj istanci odlučujući, i oni čine onu neprekidnu crvenu nit koja jedino vodi do razumevanja.


Ljudi stvaraju sami svoju istoriju, ali dosad oni to nisu radili rukovođeni zajedničkom voljom i po zajedničkom planu. Toga nije bilo čak ni u okviru jednog određeno ograničenog datog društva. Njihove težnje se ukrštaju, i u svim takvim društvima baš zato vlada nužnost, čija je dopuna i oblik pojavljivanja slučajnost. Nužnost, koja se tu probija kroz slučajnost, opet je, najzad, ekonomska. Ovde treba razmotriti pitanje takozvanih velikih ljudi. To što se takav i upravo taj veliki čovek u tom određenom vremenu pojavljuje u toj određenoj zemlji jest, naravno, puka slučajnost. Ali ako tog čoveka nestane, nastaje traženje zamene, i ta se zamena nalazi tant bien que mal (kakva takva), ali ona se vremenom nađe. Što je Napoleon, upravo taj Korzikanac, bio vojnički diktator, koji je bio potreban francuskoj republici iscrpenoj sopstvenim ratom, to je bila slučajnost; da bi pak u nedostatku jednog Napoleona to mesto popunio neki drugi, dokazano je time što se takav čovek našao svaki put kad je bio potreban: Cezar, August,

Kromvel itd. Ako je Marks otkrio materijalističko shvatanje istorije, to Tjeri, Minje, Gizo, svi engleski istoričari do 1850 dokazuju da se tome i težilo, a otkriće tog istog shvatanja od strane


Morgana dokazuje da je bilo zrelo vreme za to shvatanje i da je ono moralo biti otkriveno.


Tako stoji stvar sa svim drugim slučajnostima i prividnim slučajnostima u istoriji. Ukoliko se područje koje upravo istražujemo više udaljuje od ekonomskog i približuje čisto apstraktno-ideološkom, utoliko ćemo više nalaziti da ono u svom razvitku pokazuje slučajnosti, utoliko više ide njegova krivulja u cik-cak. Ali ako povučete srednju osovinu krivulje, videćete da je ono toliko bliža i paralelnija sa osovinom ekonomskog razvitka koliko je duži posmatrani period i koliko je veća oblast koju izučavamo.


Najveća smetnja pravilnom razumevanju u Nemačkoj jest neoprostivo zanemarivanje ekonomske istorije u literaturi. Ne samo što je veoma teško odviknuti se od shvatanja o istorijskom razvitku nabubanih u školi, nego je još teže sabrati materijal potreban za to. Ko je, na primer, čitao samo starog G. F. Giliha, koji u svojoj suvoparnoj zbirci materijala ipak ima toliko građe za objašnjenje bezbrojnih političkih činjenica.


Uostalom, lepi primer koji je Marks dao u "Osamnaestom brimeru" mislim da bi Vam u priličnoj meri dao odgovor na Vaša pitanja, upravo zato što je to praktičan primer. A mislim da sam se i ja u "Anti-Diringu", deo I, gl. 9-11 i deo II, gl. 2-4, kao i deo III, gl.1 ili u uvodu, a zatim i u poslednjem odeljku "Fojerbahu", već dotakao glavnih tačaka. Molim Vas da u ovom izlaganju ne merite strogo svaku reč, nego da pazite na celinu; žao mi je što nisam imao vremena da Vam stvar izložim onako jasno kako bih morao učiniti za javnost...






GOVOR NA CIRIŠKOM KONGRESU II INTERNACIONALE





Građani i građanke! Dozvolite mi da sve što sam rekao prevedem na svoj maternji nemački jezik. [A] Neočekivani sjajni prijem koji ste mi ukazali I kojim sam bio duboko dirnut, ne prepisujem sebi lično, već ga primam samo kao saradnik velikog čoveka, čija slika visi, eto, tamo. [B] Prošlo je ravno 50 godina od onda kada smo Marks i ja stupili u pokret, objavljujući prve socijalističke članke u „Deutschfranzosische Jehrbucher’’. Od toga doba socijalizam je od svakih sekti izrastao u moćnu partiju koja izaziva strah i trepet čitavog službenog sveta. Marks je

umro, ali da je sada živ, ne bi bilo nijednog čoveka u Evropi i Americi koji bi mogao da se s tako opravdanim ponosom osvrne na svoje životno delo. Postoji još jedan nezaboravan datum. Godine 1873. održan je poslednji kongres Internacionale. Na njemu su se desila dva događaja. Prvo, potpuno ograđivanje od anarhista. Da li je ova odluka bila izlišna ili ne? Pariski, Briselski, sadašnji kongres bili su prinuđeni da učine isto. Drugo, prestanak delatnosti Internacionale u staroj formi. To je bilo vreme kada je bes reakcije, opijene krvlju slavne Komune, dostigao krajne granice. Dalje postojanje stare Internacionale dovelo bi samo do žrtava koje bi bile posve nerazmerne uspesima; Internacionala je prenela svoje sedište u Amerik, tj. sišla je sa pozornice. Proletarijatu svake pojedine zemlje bilo je prepušteno da se organizuje u samostalnoj formi. To je učinjeno, i evo sada je Internacionala daleko jača nego ranije. U tom pravcu na opštoj osnovi mi moramo da nastavimo s našim radom. Da se ne bi izrodili u sektu, mi moramo dozvoliti diskusije, ali se opšti polazni princip ne sme menjati. Slobodno ujedinjavanje, dobrovoljna veza, koju će podržavati kongresi – dovoljni su da nam obezbede pobedu koju iz naših ruku više ne može otrgnuti nikakva sila u svetu. Posebno me raduje činjenica da ovde ima toliko mnogo predstavnika Engleza. Englezi su bili naši učitelji kod organizovanja radnika; ali makar koliko smo se mnogo čemu naučili od njih, oni su ovde takođe videli što — šta novog, na čemu bi se mogli poučiti. Putujući kroz Nemačku, slušao sam izvesno žaljenje što je ukinut zakon protiv socijalista. Borba s policijom bili je, vele, daleko interesantnija. S takvim borcima ne može izaći na kraj nikakva policija, nikakva vlada svetu.


Po nalogu Biroa objavljujem da je kongres zavšen.


Da živi međunarodni proletarijat!


N


Engels je najpre govorio na engleskom i francuskom jeziku – Red.


Marksova slika. – Red.


 

 

 

AFRIKAANS

Karl Marks i Fridrih Engels

српскохрватски