српскохрватски

 

 

 

 

     

     

 

 

Фридрих Енгелс

О историском материјализму

Написано: 20 априла 1892. године

 

 

 

Фридрих Енгелс

О историском материјализму

 

Написано: 20 априла 1892. године
Извор: О историском материјализму, Прво издање, Библиотека марксизма-лењинизма, „Култура“, Београд. Штампање ћирилицом у 25.000 примерака завршено 3 јануара 1947 у штампарији „Култура“, Београд

 

Од издавача

Овај чланак “О историском материјализму“ Фридрих Енгелс је написао 1892 године. Чланак претставља основни део увода енглеском издању “Развитка социјализма од утопије до науке“. Енгелс га је сам превео на немачки језик и објавио у часопису “Die Neue Zeit“, године 1892/93, св. 1. Српски превод рађен је према немачком тексту.

О историском материјализму

...Ја врло добро знам да ће садржина ове књижице пренеразити велики део британске публике. Али да смо се ми континенталци имало обазирали на предрасуде британске „респектабилности“, тј. британског филистарства, ми бисмо били у још горем положају него што смо сада. Овај спис заступа оно што називамо „Историским материјализмом“, а реч материјализам пара уши огромној већини британских читалаца. „Агностицизам“- то би још некако ишло, али материјализам никако.

Па ипак је прадомовина читавог модерног материјализма, почевши од XVII века, баш у - Енглеској.

Материјализам је рођени син Велике британије. Још њен сколастичар Дунс Скот питао се: не може ли материја мислити.

Да би остварио то чудо, он је прибегао свемоћи божјој, тј. присилио је и саму теологију да проповеда материјализам. Он је поред тога био номиналист. Код енглеских материјалиста номинализа је један од главних елемената, и он је уопште први израз материјализма.

Прави оснивач енглеског материјализма јесте Беко. Природне науке сматрао је правом науком, а физику која се ослања на чулно искуство, најважнијим делом природних наука. Анаксагора са својим хомојомеријама и Демокрит са својим атомима за њега су често ауторитети.

Према његовом учењу, чула су необмањива и извор су сваког знања. Свака наука је наука која се заснива на искуству и састоји се у томе да се рационални метод примени на оно што је чулима дато. Индукција, анализа, поређење, посматрање, експериментисање јесу главни услови рационалног метода. Међу урођеним својствима материје прво и најважније својство јесте кретање, не само као механичко и математичко кретање, него још више као нагон, животни дух, напон, као патња (Qua) - да употребим израз Јакова Беме - материје. Примитивни облици ових својстава материје јесу живе, њој битно својствене снаге које индивидуалишу и производе специфичне разлике, снаге које леже у њеном бићу.

Код Бекона, свог првог творца, материјализам још крије у себи на наиван начин клице свестраног развитка. Материја, окружена поетски чулним сјајем осмехује се на целовитог човека. Сама пак доктрина, изложена у облику афоризама, још кипти од теолошких недоследности.

У свом даљем развитку материјализам постаје једностран. Хоб је систематичар Беконовог материјализма. Чулност губи свој колорит и постаје апстрактна чулност геометра. Физичко кретање приноси се на жртву механичком или математичком; геометрија се проглашава за главну науку. Материјализам постаје човекомрзачки. Да би могао савладати човекомрзачки нетелесни дух у својој сопственој области, материјализам мора да убије сам своје тело и да постане аскет. Он иступа као разумно биће, али развија уједно и безобзирну доследност разума.

Ако чулност даје човеку сва знања, излаже Хобс полазећи од Бекона, онда ни опажај, мисао, претстава итд. нису ништа друго него фантоми телесног света, који је у већој, или мањој мери ослобођен од свога чулног облика. Наука тим фантомима може само да да имена. Једно исто име може се применити на више фантома. Могу чак постојати имена самих имена. Али би била противречност, с једне стране, тражити порекло свих идеја у чулном свету, а, с друге стране, тврдити да је реч нешто више него реч, да осим бића која су изражена у нашим претставама и која су увек појединачна, постоје и општа бића. Шта више, нетелесна супстанца исто је тако противречност као и нетелесно тело. Тело, биће, супстанца јесте једна те иста реална идеја. Не може се одвојити мишљење од материје која мисли. Материја је субјекат свих промена. Реч „бескрајно“ бесмислена је, ако не значи способност нашег духа да без краја додаје. Пошто се само материјално може перципират, знати, то се ништа не зна о егзистенцији бога. Само је моја сопствена егзистенција сигурна. Свака људска страст јесте механичко кретање које има почетак и крај. Објекти нагона су оно што називамо добром. Човек је потчињен истим законима као и природа. Моћ и слобода идентичне су.

Хобс је систематизирао Бекона, али његов основни принцип, порекло знања и идеја из чулног света, није ближе образложио.

Лок је образложио Беконов и Хобсов принцип у свом ,,Есеју о пореклу људског разума“.

Као год што је Хобс уништио теистичке предрасуде Беконовог материјализма, тако исто су Колинс, Додуел, Кауард, Хартли, Пристли итд. уништили последње теолошке преграде Локовог сензуализма. Деизам, бар за материјалиста, само је удобан и безбрижан начин да се човек ослободи религије."

Тако је писао Карл Маркс о британском пореклу модерног материјализма.

Ако данас Енглези нису особито одушевљени тим признањем које је он указао њиховим прецима, онда нам то може бити само жао. Упркос томе, не може се порећи да су Бекон, Хобс и Лок били очеви оне сјајне школе француских материјалиста, који су, упркос свим победама које су Немци и Енглези однели на копну и мору над Французима, учинили XVIII век претежно француским веком; и то много пре оне француске револуције којом је крунисан крај тога века, револуције чије резултате ми, како у Енглеској, тако и у Немачкој, још увек тежимо да аклиматизирамо код себе.

То се никако не може порећи. Образованог странца који се средином нашег века настанио у Енглеској, морало је зачудити највише једно, а то је - друкчије он то није ни могао схватити - религиозно лицемерство и заглупљеност енглеске „респектабилне“ средње класе. Ми смо тада сви били материјалисти, или бар врло радикални слободни мислиоци; нама је изгледало несхватљиво да скоро сви образовани људи у Енглеској верују у свакојака немогућа чуда и да чак геолози као Бакленд и Мантел изврћу чињенице своје науке, само да не би превише јако ударили по митовима мојсијевске легенде о стварању света; нама је изгледало несхватљиво да човек мора ићи необразованима, „неопраној гомили“, како се тада говорило, радницима, нарочито овеновским социјалистима да би нашао људе који би се осмелили да се користе својим разумом у религиозним стварима.

Али отада се Енглеска „цивилизовала“. Са изложбом 1851 г. одзвонило је енглеској острвској изолованости. Енглеска се постепено интернационализовала, у јелу и пићу, у обичајима, у претставама, и то у толикој мери да ја све више и више желим да извесни енглески обичаји наиђу на континенту на исто онако општу примену на какву су у Енглеској наишли други континентални обичаји. Једно је сигурно: ширење маслиновог уља (за које је пре 1851 г. знала само аристократија) праћено је фаталним ширењем континенталног скептицизма у верским стварима; у томе се дошло дотле да се агностицизам додуше још не сматра тако отменим као енглеска државна црква, али да ипак у погледу респектабилности стоји скоро на једном ступњу са баптистичком сектом и да у сваком случају заузима виши ранг неголи Војска спаса. И ја не могу а да не мислим да ће за многе, који тај напредак неверовања од срца жале и проклињу, бити утешно да дознају да ове новопечене идеје нису иностраног порекла, да оне на себи не носе марку: Made in Germany, немачки фабрикат, као толики други предмети свакодневне употребе, да су оне, напротив, староенглеског порекла, и да су њихови британски зачетници пре две стотине година отишли добар корак даље неголи њихови данашњи потомци.

У ствари, шта је друго агностицизам ако не стидљиви материјализам? Агностиково схватање природе скроз наскроз је материјалистичко. Читавим природним светом владају закони, и он апсолутно искључује свако утицање споља. Али, додаје обазриво агностик, ми нисмо у стању да докажемо постојање или непостојање неког највишег бића изван нама познатог света. Ово ограничење могло је важити у оно време када је Лаплас на Наполеоново питање, зашто се у “Mecanique Celeste великог астронома ниједном не спомиње творац света, гордо одговорио: “Je n'avais pas besoin de cette hypothese“. Данас, међутим, наша претстава о васиони у њеном развитку не оставља нимало места ни за творца ни за управљача; а ако бисмо хтели да претпоставимо неко највише биће, искључено из читавог постојећег света, онда би то само по себи била противречност и уз то још, рекао бих, ничим неизазвано вређање осећања религиозних људи.

Наш агностик признаје такође да све наше знање почива на саопштењима која примамо преко наших чула. Али откуда ми знамо, додаје он, да ли нам наша чула дају тачне одразе ствари које преко њих перципирамо? А затим нас извештава: да он када говори о стварима или њиховим својствима, не мисли заправо на саме те ствари и њихова својства. о којима он не може ништа поуздано знати, него само на утиске које су оне учиниле на његова чула. То је свакако једно схватање које се тешко може побити једино путем аргументације. Али, пре него што су људи почели да аргументирају, они су делали. „У почетку беше дело.“ И људска делатност решила је ту тешкоћу још много пре него што ју је људско мудровање измислило. The proof of the pudding is in the eating. У тренутку када ми те ствари, већ према својствима која ми у њима перципирамо, искоришћавамо за нашу сопствену употребу, у том истом тренутку ми подвргавамо своје чулне перцепцијенепогрешивом проверавању њихове тачности или нетачности. Ако су те перцепције биле нетачне, онда и наш суд о употребљивости такве ствари мора бити нетачан, и наш покушај да ту ствар употребимо мора пропасти. Али ако ми постигнемо свој циљ, ако нађемо да ствар одговара нашој претстави о њој, да она постиже оно за шта смо је употребили, онда је то позитиван доказ да се у оквиру тих граница наше перцепције о ствари и њеним својствима слажу са стварношћу која постоји изван нас. Напротив, ако нађемо да смо учинили грешку, онда ми махом врло брзо откривамо и узрок те грешке; ми налазимо да је перцепција коју смо узели за основу нашег опита или сама била непотпуна и површна, или да је с резултатима других перцепција била повезана на начин који није био оправдан стањем ствари. Докле год ми овоја чула правилно развијамо и употребљавамо и докле год са својим поступцима остајемо у грани цама које су поставиле правилно добивене и искоришћене перцепције, све дотле ћемо налазити да успеси наших поступака доказују подударање наших перцепција са предметном природом ствари које чулно перципирамо. Још ни у једном случају, колико је до данас познато, нисмо били приморани да закључимо да наше научно контролисане чулне перцепције производе у нашем мозгу такве претставе о спољном свету које по својој природи отступају од стварности, или да међу спољним светом и нашим чулним перцепцијама тог света постоји урођени несклад.

Али се тада јавља новокантијански агностик и вели: да, можда ми и можемо правилно перципирати својства једне ствари, али не можемо схватити саму ствар било каквим чулним или мисленим процесом. Та ствар по себи стоји с оне стране нашег знања. На то је већ Хегел пре много времена одговорио: ако познајете сва својства једне ствари, то ви познајете и саму ствар; онда не остаје ништа друго до чињеница да поменута ствар постоји изван нас, и чим су вам ваша чула доставила ту чињеницу, ви сте схватили последњи остатак те ствари, Кантову чувену неспознајну ствар по себи. Данас овоме можемо додати још само то да је у Кантово време наше познавање природних ствари било доста фрагментарно, да се могло претпостављати да иза сваке од њих постоји још нека нарочита тајанствена ствар по себи. Али отада су ове несхватљиве ствари, захваљујући џиновском напретку науке, једна за другом биле схваћене, анализиране и - још више него то - репродуковане. А то што можемо начинити, то свакако не можемо сматрати неспознајним. За хемију прве половине нашег века органске супстанце биле су такве тајанствене ствари. Сада се учимо да их једну за другом стварамо из хемиских елемената и без помоћи органских процеса. Модерна хемија тврди: чим је познат хемиски састав неког тела, тело се може саставити из елемената. Истина, ми смо још далеко од тачног познавања састава највиших органских супстанца, тзв. беланчевинастих тела; али нема никаквог разлога да не стекнемо, па макар тек кроз неколико векова, то знање и помоћу њега начинимо вештачку беланчевину. А ако дођемо дотле, онда смо уједно произвели органски живот, јер живот, од његових најнижих па све до његових највиших облика, није ништа друго него нормална форма постојања беланчевинастих тела.

Али чим је наш агностик учинио ова формална ограничења, он већ говори и поступа сасвим као печени материјалист, што он у својој суштини и јесте. Он ће можда рећи: колико ми знамо, материја и кретање, или, како се сада каже, енергија, не могу се ни створити ни уништити, али немамо никаквог доказа за то да и једно и друго није било створено у неко непознато време. Али, ако покушате да то признање у неком одређеном случају употребите против њега, он ће вас сместа натерати да заћутите. Ако он допушта могућност спиритуализма in abstracto, to on in concretoнеће о њој ништа да зна. Он ће вам рећи: колико знамо и можемо знати, не постоји никакав творац или управљач васионе; кад је о нама реч, материја и енергија исто толико су нествориве колико и неразориве; за нас је мишљење облик енергије, функција мозга; све што ми знамо своди се на то да материјалним светом владају неизменљиви закони итд. итд.; дакле, уколико је он човек од науке, уколико он нешто зна, утолико је он материјалист; изван његове науке, у областима које су њему туђе, он своје незнање преводи на грчки језик и назива га агностицизам.

У сваком случају несумњиво је једно: чак и кад бих био агностик, не бих могао да схватање историје које је скицирано у овој књижици назовем „историским агностицизмом“. Религиозни људи би ме исмејали, а агностици би ме с негодовањем питали, немам ли намеру да им се ругам. Зато се надам да чак ни британска „респектабилност“, која се на немачком зове филистарство, неће бити одвећ запрепашћена ако на енглеском, као и на толиким другим језицима, употребим израз: „историски материјализам“ за означавање оног схватања тока светске историје које крајњи узрок и одлучујућу покретачку снагу свих важних историских догађаја види у економском развитку друштва, у изменама начина производње и размене, у подели друштва на разне класе, које отуда проистиче, и у међусобним борбама тих класа.

Можда ће према мени бити још блажи ако докажем да историски материјализам може бити од користи чак и респектабилности британског филистра. Ја сам указао на чињеницу да је пре четрдесет или педесет година сваког образованог странца који би се настанио у Енглеској непријатно изненађивало оно што је њему морало изгледати као религиозно лицемерство и лудост енглеске „респектабилне“ средње класе. Ја ћу сада доказати да респектабилна енглеска средња класа оног доба није ипак била баш тако глупа како је изгледала интелигентном странцу. Њене религиозне тенденције се могу објаснити.

Када је Европа изишла из средњег века, градска буржоазија, која се уздизала, била је њен револуционарни елеменат. Признати положај који је она себи извојевала у средњовековном феудалном уређењу већ је постао преузак за њену експанзивну снагу. Слободни развитак буржоазије није више могао да се усклади с феудалним системом, феудални систем морао је пасти.

Међутим, велики интернационални центар феудалног система била је римокатоличка црква. И поред свих унутрашњих ратова, она је уједињавала читаву феудализовану Западну Европу у једну велику политичку целину, која је била у опреци како према шизматичко-грчком, тако и према мухамеданском свету. Она је феудално уређење окружила ореолом божанствености. Она је своју сопствену хијерархију изградила по феудалном обрасцу и, најзад, она је била најкрупнији феудалац, јер је њој припадала најмање трећина целокупног католичког земљопоседа. Да би се могло ступити у борбу против световног феудализма у свакој земљи и појединачно, требало је претходно разрушити ову његову централну, освештану организацију. Међутим, у корак са уздизањем буржоазије ишао је снажан полет науке. Људи су се опет почели бавити астрономијом, механиком, физиком, анатомијом, физиологијом. За развијање њене индустриске продукције буржоазији је била потребна наука која би испитивала својства природних тела и начине испољавања природних снага. Али до тог времена наука је била само покорна слушкиња цркве, којој није допуштено да прекорачује оквире које јој је поставила вера - укратко, она је била све друго само не наука. Сада се наука побунила против цркве; буржоазији је наука била потребна, и она је узела учешћа у тој побуни.

Ја сам тиме додирнуо само две тачке у којима је буржоазија, која се уздизала, морала доћи у сукоб с постојећом црквом; али то ће бити довољно да би се доказало, прво, да је у борби против власти католичке цркве класа која је узела највећег учешћа била управо та буржоазија; и друго, да је тада свака борба против феудализма морала да се облачи у религиозно рухо, да се морала управити у првом реду против цркве. Али ако је убојни поклич долазио са универзитета и од пословних људи по градовима, он је неминовно наилазио на снажан одјек код маса сеоског становништва, код сељака, који су свуда водили огорчену борбу против својих духовних и световних феудалаца, и то борбу за сам опстанак.

Велика борба европске буржоазије против феудализма достигла је своју кулминацију у трима великим одлучујућим биткама.

Прва је била оно што зовемо реформација у Немачкој. На Лутеров позив за побуну против цркве одазвала су се два политичка устанка: најпре устанак нижег племства, под водством Франца фон Зикингена, 1523 г., а затим велики сељачки рат 1525 г. Оба су била угушена, углавном због неодлучности најзаинтересованије партије, градске буржоазије - неодлучности чије узроке ми овде не можемо испитивати. Од тог тренутка борба се изродила у гложење између појединих кнежева и царске централне власти и имала је за последицу да је Немачка за 200 година била избачена из реда политички активних нација Европе. У сваком случају, лутеранска реформација створила је нову религију - и то такву религију каква је апсолутној монархији и требала. Тек што су сељаци североисточне Немачке примили лутеранство, одмах су од слободних људи били деградирани у кметове.

Али тамо где није успео Лутер, победио је Калвин. Његова догма одговарала је најсмелијима међу тадашњом буржоазијом. Његово учење о предестинацији било је религиозни израз чињенице да у свету трговине и конкуренције успех или банкротство не зависи од делатности или од умешности појединца, већ од околности које не зависе од њега. „Одређује не воља или делатност појединца, него милост“ надмоћних, али непознатих економских снага. И то је било нарочито тачно у време еконсмског преврата, када су све старе трговачке путеве и трговачке центре потисли нови, када су свету биле отворене Америка и Индија и када је чак и од давнина поштовани економски симбол вере - вредност злата и сребра - био поколебан и претрпео крах. Уз то је Калвиново црквено уређење било скроз наскроз демократско и републиканско; а када је царство божје било републиканизовано, зар су онда могла царства овог света да и даље остану потчињена краљевима, бискупима и феудалцима? Док је лутеранство у Немачкој постало послушно оруђе у рукама немачких ситних кнежева, калвинизам је основао републику у Холандији и јаке републиканске партије у Енглеској, а нарочито у Шкотској.

У калвинизму је други велики устанак буржоазије нашао себи готову борбену теорију. Овај је устанак избио у Енглеској. Први потстрек дала му је градска буржоазија, а средње сељаштво (yeomanry) сеоских округа извојевало је победу. И за чудо: у све три велике буржоаске револуције убојну армију чине сељаци, и ти сељаци су управо она класа која после извојеване победе, због економских последица те победе, неминовно пропада. Сто година после Кромвела енглеске јоменри скоро је сасвим нестало. Међутим, само захваљујући интервенцији те јоменри и плебејског елемента градова, борба је била доведена до одлучног свршетка и Карло I доспео је на губилиште. Да би буржоазија побрала макар само оне плодове победе који су тада били зрели за бербу, било је потребно да се револуција доведе много даље преко њеног циља - сасвим као 1793 у Француској и 1848 у Немачкој. Изгледа да је то у ствари један од закона развитка буржоаског друштва.

После овог обиља револуционарне делатности дошла је неизбежна реакција, која је са своје стране такође отишла даље од циља. После низа колебања утврдило се најзад ново тежиште, које је служило као полазна тачка даљег развитка. Сјајни период енглеске историје, који је филистарство назвало „великом побуном“, и борбе које су се после њега водиле - завршавају се релативно безначајним догађајем од 1689 г., који либерална историографија назива „славном револуцијом“.

Нова полазна тачка био је компромис између буржоазије у њеном успону и пређашњих феудалних крупних земљопоседника. Ови последњи, иако тада, као и данас, обележени као аристократија, били су већ одавно на путу да постану оно што је много доцније постао Луј Филип у Француској: први буржуји нације. На срећу Енглеске, стари феудални барони побили су једни друге у ратовима Двеју Ружа. Њихови наследници, иако већином изданци тих истих старих породица, водили су ипак порекло од тако далеких споредних линија, да су образовали сасвим нову корпорацију; њихове навике и тежње биле су много више буржоаске него феудалне; они су одлично познавали вредност новца и одмах су приступили повећавању ренте са свога земљишта тиме што су отерали стотине ситних закупаца и заменили их овцама. Хенрик VIII створио је у масама нове лендлордове-буржује тиме што је поклањао и у бесцење продавао црквена добра; то исто су учиниле конфискације крупних добара, које су непрекидно трајале све до краја XVII века, јер су та добра затим раздавана скоројевићима или полускоројевићима. Зато енглеска „аристократија“ од Хенриха VII не само да се није супротстављала развитку индустриске производње већ је, напротив, настојала да из ње извуче користи. А исто тако је један део крупних земљопоседника, из економских или политичких побуда, увек био спреман на сарадњу с вођама финансиске и индустриске буржоазије. На тај начин компромис од 1689 г. могао се лако остварити. Политичка spolia opima- положаји, синекуре, велике плате - остајали су и даље круп-ним породицама земљишног племства, под условом да оне у задовољавајућој мери штите економске интересе финансиске, индустриске и трговачке средње класе. А ти економски интереси били су већ тада довољно моћни; они су најзад одређивали општу политику нације. Истина, око појединих питања још је могло бити спорова, али је аристократска олигархија и сувише добро знала да је њен сопствени економски просперитет нераздвојно повезан с просперитетом индустриске и трговачке буржоазије.

Од тог времена буржоазија је била скроман, али признат саставни део владајућих класа Енглеске. Заједно са свима њима она је била заинтересована у угњетавању велике радне масе народа. Сам трговац или фабрикант у односу према својим намештеницима, својим радницима, својим млађима био је у положају газде-храниоца, или, како се то још до пре кратког времена у Енглеској говорило, „природног претпостављеног“. Он је имао да из њих истерује што је могуће више и што је могуће бољег рада; у ту сврху он их је морао васпитавати у одговарајућој покорности. Он је сам био религиозан; његова религија дала му је заставу под којом се борио против краља и лордова; није дуго требало да открије и средства која му је та религија пружала да обради душе својих природних потчињених и да их учини послушним свим заповестима газда-хранилаца, које им је недокучива промисао божја поставила за старешине. Укратко, енглески буржуј је сада био саучесник у угњетавању „нижих сталежа“, велике произвођачке народне масе, а једно од средстава која су при том угњетавању употребљавана био је утицај религије.

Али овоме треба додати још једну околност, која је појачала религиозне наклоности буржоазије: појаву материјализма у Енглеској. Ово ново безбожничко учење није само ужасавало богобојажљиви средњи сталеж, оно је уз то прогласило себе за филозофију која једино приличи научницима и образованим светским људима, насупрот религији која је доста добра за необразовану велику масу, укључујући ту и буржоазију. Са Хобсом оно је иступило на сцену као бранилац краљевске свемоћи и позвало апсолутну монархију да укроти онога puer robustus sed malitiosus, тј. народ. И код Хобсових следбеника, Болингброка, Шефтсберија итд. нови, деистички облик материјализма остајао је аристократско, езотеричко- и стога буржоазији мрско - учење, не само због његове религиозне јереси, већ и због његових антибуржоаских политичких веза. Зато су, насупрот материјализму и деизму аристократије, баш протестанске секте, које су дале заставу и људство у борби против Стјуарта, постале у исти мах главне борбене снаге прогресивне средње класе и сачињавају још и данас кичму „велике либералне партије“.

У међувремену материјализам је из Енглеске прешао у Француску, где је затекао другу материјалистичку филозофску школу, која је проистекла из картезијанства и с којом се он стопио. И у Француској он је испрва остао искључиво аристократска доктрина. Али ускоро је његов револуционарни карактер избио на видело. Француски материјалисти нису ограничили своју критику на чисто религиозне ствари; они су критиковали сваку научну традицију, сваку политичку установу свог времена; да би доказали општу применљивост своје теорије, они су изабрали најкраћи пут: они су је одважно применили на све објекте знања у оном џиновском делу по коме су добили име, у „Енциклопедији“. На тај начин, материјализам је у овом или оном облику - као отворени материјализам или као деизам - постао поглед на свет читаве образоване омладине у Француској, и то у толикој мери да је за време велике револуције то учење, које су на свет донели енглески ројалисти, дало француским републиканцима и терористима теоретску заставу и уједно текст за „Декларацију права човека“.

Велика француска револуција била је трећи устанак буржоазије, али први који је потпуно збацио са себе религиозно рухо и у коме је борба вођена на неприкривеном политичком терену. Али она је у исто време била и први устанак у коме је борба заиста доведена до уништења једног од противника, аристократије, и до потпуне победе другог, буржоазије. Континуитет између дореволуционарних и пореволуционарних установа и компромис између крупних земљопоседника и капиталиста нашли су у Енглеској свој израз у континуитету судских преседана, као и у том поштовању којим су тамо сачувани феудални законски облици. У Француској, револуција је потпуно раскинула с традицијама прошлости, уклонила последње трагове феудализма и у “Code civil мајсторски прилагодила модерним капиталистичким односима старо римско право - онај готово савршени израз правних односа који проистичу из оног ступња економског развитка који је Маркс назвао „робном производњом“, тако мајсторски да овај револуционарни француски законик још и данас свим другим земљама - не изузимајући ни Енглеску - служи као образац за реформе права власништва. Притом не треба да заборавимо једно. Иако енглеско право и даље изражава економске односе капиталистичког друштва на једном варварском феудалном језику, који одговара ствари коју хоће да изрази управо онако као енглеска ортографија енглеском изговору - vous ecrivez Londres et vous prononcez Constantinople, рекао је један Француз, - ипак је то исто енглеско право једино право које је сачувало у неисквареном облику и које је у Америку и колоније пресадило најбољи део оне личне слободе, локалне самоуправе и заштите од сваког туђег мешања изузев судског, укратко све оне старогерманске слободе које су на континенту под апсолутном монархијом пропале и које досада нигде нису потпуно поново извојеване.

Али вратимо се нашем британском буржују. Француска револуција пружала му је сјајну прилику да уз помоћ континенталних монархија упропасти француску поморску трговину, анектира француске колоније и сузбије последње француске претензије на поморско супарништво. То је био један од разлога зашто се он борио против те револуције. Други разлог био је тај што му методи те револуције никако нису били по вољи. Не само њен „проклети“ тероризам, већ и сам њен покушај да до крајности спроведе владавину буржоазије. А шта би уопште могао да ради британски буржуј без своје аристократије, која га је научила манирима (манирима достојним учитеља) и која је за њега измишљала моде, која је давала официре за војску, тог чувара поретка у земљи, и за флоту, тог освајача нових колонијалних поседа и нових тржишта? - Истина, постојала је и међу буржоазијом напредна мањина, људи чији интереси при овом компромису нису баш најбоље прошли; та мањина, која се састојала из ниже средње класе, показивала је симпатије за револуцију, али је у парламенту била немоћна.

На тај начин, уколико је више материјализам постајао Credo француске револуције, утолико се богобојажљиви енглески буржуј чвршће држао своје религије. Зар доба терора у Паризу није доказало шта бива када народ изгуби религију? Уколико се више материјализам ширио из Француске у суседне земље и уколико је више добивао појачања од сродних теоретских струја, нарочито од немачке филозофије, уколико више су на континенту материјализам и слободоумље уопште постајали нужна квалификација за образованог човека, утолико се упорније енглеска средња класа држала својих разноврсних религиозних веровања. Ма колико се она међусобно разликовала, ипак су сва она била изразито религиозна, хришћанска веровања.

Док је револуција осигурала у Француској политички тријумф буржоазије, у Енглеској су Ват, Аркрајт, Картрајт и други отпочели индустриску револуцију, која је потпуно померила тежиште економске снаге. Богатство буржоазије расло је сада неупоредиво брже неголи богатство земљишне аристократије. У самој буржоазији финансиска аристократија, банкари итд., све су више заостајали иза фабриканата. Компромис из 1689 г., чак и после измена које су постепено извршене у корист буржоазије, није више одговарао обостраном положају уговарача. Исто тако се изменио и карактер тих уговарача; буржоазија из 1830 г. веома се разликовала од оне из прошлога века. Политичка власт још је остала у рукама аристократије и ова ју је управљала против захтева нове индустриске буржоазије, стога се та политичка власт, није могла ускладити с новим економским интересима. Била је потребна нова борба против аристократије, и она се могла завршити само победом нове економске снаге. Под импулсом француске револуције из 1830 г. најпре је, упркос свему отпору, спроведена реформа парламента. То је буржоазији дало признат и снажан положај у парламенту. Затим је дошло укидање житних закона, које је једном заувек утврдило превласт буржоазије, а нарочито њеног најактивнијег дела, фабриканата, над земљишном аристократијом. То је била највећа победа буржоазије, али и последња коју је она извојевала искључиво у свом сопственом интересу. Све своје доцније тријумфе она је морала да дели с једном новом социјалном снагом, која је најпре била с њом у савезу, али која је доцније ступила у супарништво с њоме.

Индустриска револуција створила је класу крупних капиталиста-фабриканата, али у исто време и далеко многобројнију класу фабричких радника. Ова класа непрестано је бројно расла, у истој мери у којој је индустриска револуција захватала једну грану производње за другом. Али с њеном бројношћу расла је и њена снага, и та снага показала се већ 1824 г., када је приморала тврдокорни парламенат на укидање закона против слободе удруживања. За време агитације за реформу радници су сачињавали радикално крило партије реформи; када им је акт од 1832 г. одузео право гласа, они су изложили своје захтеве у Народној карти (people's charter) и, насупрот великој буржоаској Лиги против житних закона, конституисали се у независну партију чартиста. То је била прва радничка партија нашег доба.

Затим су на континенту дошле револуције од фебруара и марта 1848 г., у којима су радници одиграли тако значајну улогу и у којима су они, бар у Паризу, иступили са захтевима који су били апсолутно недопустиви с гледишта капиталистичког друштва. А затим је дошла општа реакција. Најпре пораз чартиста 10 априла 1848 г. , онда угушење париског радничког устанка у јуну исте године, затим неуспеси од 1849 г. у Италији, Мађарској, јужној Немачкој, најзад, победа Луја Бонапарте над Паризом 2 децембра 1851 г. Тако је био, бар за неко време, отеран баук радничких захтева, али по коју цену! Ако је британски буржуј још и раније био уверен у нужност да се прост народ држи у религиозности, колико је јаче морао он осећати ту нужност после свих тих искустава? И ни најмање се не обазирући на подругљиве осмехе својих континенталних другова, он је и даље из године у годину трошио хиљаде и десетине хиљада за проповедање јеванђеља нижим сталежима. Незадовољан својом властитом религиозном машинеријом, он се обратио „брату Џонатану“, тадашњем највећем организатору религиозне спекулације, и увозио је из Америке ревивализам, Мудија и Сенкија и тако даље; најзад, он је пристао и на опасну помоћ Војске спаса. Ова поново оживљава пропагандистичка средства првобитног хришћанства, обраћа се сиротињи као изабранима и бори се против капитализма на свој религиозни начин; тиме она развија елеменат старохришћанске класне борбе, који једног дана може бити врло фаталан за имућне људе који данас на ту ствар троше готове паре.

Изгледа да је то закон историског развитка да буржоазија ни у једној европској земљи не може освојити политичку власт - бар не за дуже време - онако искључиво као што ју је држала у рукама феудална аристократија у средњем веку. Чак и у Француској, где је феудализам тако потпуно искорењен, буржозија, као класа у целини, поседовала је власт само у кратким временским размацима. Под Лујем Филипом, 1830-1848, владао је само један мали део буржоазије, њен кудикамо већи део био је услед високог цензуса лишен изборног права. За време Друге републике владала је читава буржоазија, али само три године; њена неспособност прокрчила је пут Другом царству. Тек сада, у Трећој републици, буржоазија је, као целина, владала пуних двадесет година, и при томе већ сада показује утешне знаке распадања. Дугогодишња владавина буржоазије била је досада могућа само у земљама као што је Америка, где феудализам никада није постојао и где се друштво од самог почетка стварало на буржоаском темељу. Па чак и у Француској и Америци наследници буржоазије, радници, већ гласно куцају на врата.

У Енглеској буржоазија није никада владала сама. Чак и њена победа из 1832 г. оставила је аристократији готово искључиво све високе управне положаје. Покорност с којом се богата средња класа с тим мирила била је за мене необјашњива све док једног дана крупни либерални фабрикант г. В. А. Форстер није у једном свом говору преклињао бредфордску омладину да ради њеног сопственог напретка учи француски и при том испричао, колико је он сам себи изгледао глуп када је, поставши министар, наједном доспео у друштво у коме је француски језик био потребан бар као и енглески! И заиста, тадашњи енглески буржуји били су, просечно, сасвим необразовани скоројевићи, који су, хтели не хтели, морали препустити аристократији све оне више управне положаје за које су била потребна друга својства осим острвске ограничености и острвске надувености, зачињене пословном лукавошћу.

Још и данас бескрајне дебате по новинама о “Middle-class-educationпоказују да енглеска средња класа још увек не сматра себе довољно спремном за најбоље образовање и да за себе тражи нешто скромније. Према томе, изгледало је посве природно, чак и после укидања житних закона, да су људи који су извојевали победу, Кобдени, брајти, Форстери и др., били искључени из сваког учешћа у званичној влади, све док им најзад, двадесет година доцније, један нов акт о реформи није отворио врата министарства. Чак и данданас је енглеска буржоазија тако дубоко прожета осећањем своје сопствене друштвене инфериорности, да на свој сопствени и на народни трошак издржава парадну касту бадаваџија, која има да на свим свечаностима достојно репрезентује нацију, и да се сама осећа високо почашћеном када какав буржуј буде признат за достојног да буде примљен у ову ексклузивну корпорацију, коју је на крају крајева створила та иста буржоазија.

Тако индустриска и трговачка средња класа још није била успела да земљишну аристократију потпуно уклони с политичке власти, када се на позорници појавио нов конкурент, радничка класа. Реакција после чартистичког покрета и после револуција на континенту и уз то нечувена експанзија енглеске индустрије од 1848-66 г. (која се обично приписује само слободној трговини, али која је у много већој мери последица огромног проширења железница, океанских пароброда и саобраћајних средстава уопште) поново су довели раднике у зависност од либерала, код којих су они, као у доба пре чартиста, сачињавали радикално крило. Међутим постепено су захтеви радника за правом гласа постали неодољиви; док су се виги, вође либерала, још плашили, Дизраели је доказао своју надмоћност; искористивши повољан тренутак за торијевце, он је за градске изборне округе увео право гласа по “Household“-у (по коме су имали право гласа сви они који станују у засебној кући) и с тиме повезао измену изборних округа. После тога је скоро дошло тајно гласање (the ballot); затим, 1884 г. право гласа по Household-у било је проширено на све изборне округе, па и на грофовије, и извршена је нова подела изборних округа, која их је међусобно донекле изједначила. Захваљујући свему томе, снага радничке класе толико се на изборима повећала, да она сада у 150 до 200 изборних округа сачињава већину бирача. Али нема боље школе за поштовање традиција него што је парламентарни систем! Ако средња класа с уважавањем и страхопоштовањем гледа на групу коју лорд Џон Манерс у шали назива „нашим старим племством“, онда је и радничка маса тада гледала с респектом и уважавањем на тада тако звану „бољу класу“, на буржоазију. И доиста, пре петнаест година британски радник био је узор-радник, чије страхопоштовање према положају његовог послодавца и чије самообуздавање и понизност при постављању својих сопствених захтева су сипали мелем на ране које су нашим немачким катедарским социјалистима задавале неизлечиве комунистичке и револуционарне тенденције њихових домаћих немачких радника.

Међутим, енглески буржуји били су добри пословни људи и видели су даље неголи немачки професори. Они су врло нерадо делили своју власт с радницима. У време чартиста научили су на шта је све способан онај puer robustus sed malitiosus, народ. Отада је њима био наметнут већи део Народне карте, која је постала закон земље. Сада је више него икада требало обуздати народ моралним средствима, а прво и најважније морално средство којим се може деловати на масе остала је - религија. Отуда потиче поповска превласт у школским управама, отуда све веће самоопорезивање буржоазије за све могуће врсте богомољачке демагогије, почев од ритуализма па све до Војске спаса.

И сада је дошао тријумф британског респектабилног филистарства над слободоумљем и религиозном индиферентношћу континенталног буржуја. Радници Француске и Немачке постали су бунтовници. Они су били потпуно заражени социјализмом, и уз то још, из врло појмљивих разлога, уопште нису много марили за законитост при избору средстава за извојевање власти. Puer robustus постајао је овде заиста сваким даном све више malitiosus. Шта је друго остајало француском и немачком буржују као крајње средство него да ћутке одбаце своје слободоумље, као што дрски деран, кад осети да га морска болест све више и више савлађује, неприметно баца упаљену цигару с којом се кочоперио на палуби брода? Један за другим, богохулници су почели да се прерушавају у побожне људе, да говоре с поштовањем о цркви, њеним учењима и обредима, и сами су обављали те обреде колико је било потребно. Француски буржуји одрекли су се петком од меса, а немачки буржуји до изнемоглости су седели у својим црквеним столицама слушајући бескрајне протестантске проповеди. Са својим материјализмом они су навукли на себе невољу. „Религија се мора сачувати народу“ - то је било последње и једино средство за спасавање друштва од потпуне пропасти. На несрећу по себе саме, они су то открили тек онда пошто су учинили све што је у људској моћи да религију заувек разруше. И тада је дошао моменат када је био ред на британског буржуја да се потсмева и да им довикне: „Е, будале, па то сам вам ја могао рећи још пре двеста година!“

Међутим, бојим се да ни религиозна затуца ност британског буржуја, ни обраћење континенталног буржуја, које је дошло post festum, неће моћи да обузда пролетерску бујицу која све више расте. Традиција је велика кочница, она је сила инерције у историји. Али она је само пасивна, и зато мора подлећи. Ни религија не може дуго служити као заштитни бедем капиталистичког друштва. Ако су наше правне, филозофске и религиозне претставе ближи и даљи изданци економских односа који владају у датом друштву, онда се те претставе не могу дуго одржати кад су се економски односи из основа изменили. Или морамо поверовати у натприродно откровење, или морамо признати да никакве религиозне проповеди нису у стању да подупру друштво које пропада.

И заиста, и у Енглеској су радници поново почели да се комешају. Нема сумње да су они спутани којекаквим традицијама: буржоаским традицијама - каква је, на пример, надалеко раширено сујеверје да су могућне само две партије, конзервативна и либерална, и да радничка класа мора постићи своје ослобођење помоћу велике либералне партије; радничким традицијама, наслеђеним из времена првих несигурних покушаја радника да изврше самосталне акције - каква је, на пример, код многобројних старих тредјуниона искључивање сваког оног радника који није прошго кроз редовно учење, што не значи ништа друго него да сваки такав синдикални савез спрема себи своје сопствене штрајкбрехере. Али упркос свему томе, енглеска радничка класа креће се напред, као што је чак и господин професор брентано био приморан да, на своју велику жалост, саопшти својој катедарско-социјалистичкој сабраћи. Она се, као и све у Енглеској, креће лаганим, одмереним кораком; негде са оклевањем, а негде пипајући и чинећи делимично неплодне покушаје; она се креће местимично с претерано обазривим неповерењем према речи социјализам, примајући ипак постепено у себе његову суштину; она се креће, и то кретање захвата један слој радника за другим. Она је сада пробудила из мртвачког сна неквалификоване раднике лондонског Истенда, и ми смо сви видели какав су јој сјајан потстрек зато дале ове нове снаге. И ако ток овог кретања не иде у корак с нестрпљењем ових или оних људи, нека ти људи не заборављају да су управо у радничкој класи живе најбоље стране енглеског националног карактера, и да сваки корак напред који је у Енглеској једном учињен, више никада не пропада. Ако синови старих чартиста, из већ споменутих разлога, нису били све оно што се могло очекивати, ипак изгледа да ће унуци бити достојни својих дедова.

Међутим, победа европске радничке класе не зависи само од Енглеске. Она се може обезбедити само заједничком акцијом бар Енглеске, Француске и Немачке. У овим двема последњим земљама раднички покрет прилично је измакао испред енглеског. У Немачкој његова удаљеност од тријумфа чак се може одмерити. Напредак радничког покрета у току последњих 25 година нема себи равна. Он се креће напред са све већом брзином. Ако је немачка буржоазија показала како је јадан њен недостатак политичке способности, дисциплине, храбрости, енергије, немачка радничка класа је показала да располаже у довољној мери свим тим својствима. Пре скоро четири стотине година Немачка је била исходиште првог великог устанка европске средње класе; како ствари данас стоје, зар би било немогуће да Немачка буде и позорница прве велике победе европског пролетаријата?

Ф. Енгелс
20 априла 1892 г.

 

 

 

Karl Marks i Fridrih Engels

српскохрватски