српско-хрватски


 

ENVER HODŽA

IZ IZABRANIH DELA

 

 

ENVER HODŽA

TITOISTI

zahvaljujući enverhoxha.ru

 

 

zahvaljujući prevod Druže Branislav

 

Enver Hodža

O KINESKOM REVIZIONIZMU:

 

TEORIJA O TRI SVETA – KONTRAREVOLUCIONARNA I ŠOVINISTIČKA TEORIJA

 

 


Danas protiv lenjinske teorije i strategije revolucije i oslobodilačke borbe naroda, otvoreno istupaju i vode borbu u širokom frontu kineski revizionisti. Toj slavnoj naučnoj teoriji i strategiji oni pokušavaju da pripišu svoju teoriju ‘’O tri sveta‘’, koja je lažna, kontrarevolucionarna, i šovinistička. Teorija ‘’Tri sveta‘’ protivreči teoriji Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina, tačnije, ona je njena negacija. Nevažno je ko je smislio termin ‘’Treći svet‘’, ko je prvi podelio svet na tri dela, ali je bitno da Lenjin takvu podelu nije pravio, a KP Kine reklamira originalnost te teorije, tvrdeći da je osmišljena Mao Cetungom. Ako je autor te teorije on, ako je on prvi formulisao , to je svedočanstvo da nije bio marksista . Ali i da je čak preuzeo , i to je dovoljno da ne bude marksist. KONCEPCIJA O ''TRI SVETA'', NEGACIJA MARKSIZMA – LENJINIZMA Saznanje o postojanju ''tri sveta'' ili podele sveta na tri dela je rasistička i metafizičko shvatanje , nastalo svetskim kapitalizmom i reakcijom. Istovremeno, rasistička teorija, koja deli zemlje na tri dela, ili tri ''sveta'', ne samo po boji kože. Ta klasifikacija je sprovedena na osnovi nivoa ekonomske razvijenosti zemalja, stremeći da odele ''rasu velike gospode'' s jedne strane, i ''rasu plebsa'' sa druge, stvoriti metafizičku podelu , kako je to u interesu kapitalističke buržoazije. Ta teorija posmatra narode kao stado ovaca, kao amorfnu celinu. Kineski revizionisti tvrde i propovedaju, da ''rasa gospode'' treba da bude sačuvana, a ''rasa parije i plebsa '' treba da mirno i predano služi prvoj. Marksističko-lenjinistička dijalektika uči da razvitku nema granica, da ništa ne prestaje da se menja. U tom neprekidnom procesu razvitka ka budućnosti će se desiti kvantitativne i kvalitativne promene. Naša epoha, kao i svaka druga, karakterizuje se dubokim protivrečnstima, koje su opredelili Marks, Engels, Lenjin i Staljin. Ona je epoha imperijalizma, i proleterskih revolucija, samim tim i epoha velikih kvalitativnih i kvantitativnih promena, idući ka revoluciji i preuzimanja vlasti od strane radničke klase i izgradnje novog socijalističkog društva. Celokupna teorija Marksa je zasnovana na klasnoj borbi i na dijalektičkom i istorijskom materijalizmu. Marks je dokazao, da je kapitalističko društvo društvo eksploatatora i eksploatisanih, da će klase biti likvidirane samo onda kada bude izgrađeno besklasno društvo-komunizam. U savremenom dobu živimo u stadijumu rušenja imperijalizma i pobede proleterskih revolucija. To znači da u sadašnjem kapitalističkom društvu postoje dve osnovne klase, proletarijat i buržoazija, koje se nalaze u nepomirljivoj borbi, ne na život, već na smrt među sobom. Ko će od njih pobediti? Marks i Lenjin, marksisičko-lenjinistička nauka, teorija i praksa revolucije dokazuju i ubeđuju nas u to da u konačnom ishodu pobeđuje proletarijat koji će uništiti, svrgnuti buržoaziju, imperijalizam, sve eksploatatore i izgraditi novo socijalističko društvo. Oni takođe uče da će u tom novom društvu još dugo vremena postojati klase, radnička klasa i radno seljaštvo, koje se nalazi u tesnoj vezi međusobno, ali će postojati i ostaci svrgnutih klasa. U toku svog tog perioda ti ostaci, kao i protivnici socijalističke izgradnje, će pokušati da povrate izgubljenu vlast. Samim tim, i u socijalizmu će biti klasna borba, i to žestoka. Marksisti-lenjinisti su uvek napominjali, da u svim zemljama isključujući one gde je pobedila revolucija i uspostavljen socijalistički poredak, postoje siromašne klase na čelu sa proletarijatom i bogate klase sa buržoazijom na čelu ... Samo po teoriji Mao Cetunga o ''tri sveta'' klasa i klasne borbe nema ni u jednoj zemlji. Ta teorija sve to ne primećuje, već sudi na osnovu buržoaskih geopolitičkih koncepcija i stepena njihovog razvitka. Posmatrati svet kao podeljenog na tri dela, na ''prvi svet'', ''drugi'', i ''treći svet'', kako to rade kineski revizionisti, a ne kroz klasnu prizmu, znači skrenuti sa marksističko-lenjinističke teorije o klasnoj borbi, negirati borbu proletarijata protiv buržazije za prelaz od zaostalog ka novom , socijalističkom društvu,a zatim i besklasnom komunističkom društvu. Podeliti svet na tri dela znači ne poznavati karakteristike epohe, ometati proletarijat i narode da idu putem revolucije i nacionalnog oslobođenja, ometati ih uborbi protiv američkog imperijalizma, protiv sovjetskog socijal-imperijalizma, protiv kapitala reakcije u svakoj zemlji u bilo kom delu sveta. Teorija o ''tri sveta'' propoveda socijalni mir, klasno primirje, teži ka uspostavljanju saveza među nepomirljivim neprijateljima, proletarijatom i buržoazijom, ugnjetenima i ugnjetačima, narodima i imperijalizmom.Ona teži da produži život starom, kapitalističkom svetu i da ga očuva, istupajući za prekid klasne borbe. Ali klasna borba, borba proletarijata i njegovih saveznika za preuzimanje vlasti i borba buržoazije za ostajanje na vlasti nikada neće prestati. To je neosporna istina, koju ne mogu izmeniti nekakva teoretisanja o ''svetovima'' … Lenjin i Staljin su posle Oktobarske revolucije govorili da u naše vreme postoje dva sveta-kapitalistički svet i socijalistički, iako je socijalizam bio ustanovljen samo u jednoj zemlji. ''… Postoje u svetu, dva sveta-stari, kapitalizam, koji je zbunjen, i koji nikada neće otstupiti, i rastući novi svet, koji je još vrlo slab, ali koji raste, jer je nepobediv'' (Lenjin,1921.). To je klasni kriterijum deljenja sveta, koji važi i danas, bez obzira na to što socijalizam nije pobedio u dosta država, i što staro buržoasko-kapitalističko društvo nije zamenjeno novim… Rukovodeća društvena sila naše epohe je proletarijat. Lenjin je primećivao, da rukovodeću silu, koja pokreće istoriju napred sačinjava ona klasa koja ''…u centru te, ili druge epohe opredeljujići njenu sadržinu, glavne osobenosti istorijskg položaja u epohi itd''. Kineski revizionisti, uprkos tom lenjinskom ukazivanju, teže da predstave ''treći svet'' ''velikom pokretnom silom, koja ‘’okreće napred točak istorije''… Kinesko rukovodstvo ne prihvata da u ''trećem svetu '' postoje ugnjeteni i ugnjetači, da postoji proletarijat i robovi, siromašno i obespravljeno seljaštvo, s jedne strane, i kapitalisti i zemljoposednici sa druge, koji eksploatišu i pljačkaju narod. Ne primećivati takvu klasnu podelu u tzv. ‘’trećem svetu‘’, ne primećivati postojeće antagonizme,znači reviziju marksizma-lenjinizma, i štititi kapitalizam. U zemljama tzv. ‘’trećeg‘’ sveta na vlasti je uglavnom kapitalistička buržoazija… Negirajući klasnu borbu, kineska teorija o ‘’tri sveta‘’ negira borbu naroda za oslobođenje od inostranog gospodstva, za osvajanje demokratskih prava i sloboda, negira njihovu borbu za socijalizam. Ta kontrarevolucionarna i antinaučna teorija poništava borbu naroda protiv neprijatelja, imperijalizma, socijalimperijalizma, celokupne međunarodne buržoazije… Koji je smisao kineskog poziva ‘’zemljama trećeg sveta‘’ da se ujedini sa zemljama ‘’drugog sveta‘’ na borbu protiv polovine ‘’prvog sveta‘’,kada takva podela sveta zbunjuje narode, koji se bore sa ugnjetačima i njihovim oligarhijama i kod kojih su različita očekivanja i različit nivi razvijenosti? … Deleći svet na tri dela, Komunistčka partija Kine propoveda klasno izmirenje. Istinski marksisti-lenjinisti nikada ne zaboravljaju lenjinski stav o tome da oportunisti i revizionisti nastoje da smekšaju klasnu borbu, želeći da obmanu redničku klasu u ugnjetene ljude ‘’revolucionarnim ‘’ formulama, deformišući sadržaj marksistčko-lenjinisičkog učenja. Upravo to radi i kinesko revizionističko rukovodstvo, propovedajući primirje i mirno postojanje radničke klase sa buržoazijom… Samo na osnovu naučne analize, a koja je osnovana na bazi marksističko-lenjinističke teorije, moguće je pravilno odrediti koji narod je zaista slobodan, a koji u ropstvu, koja država je slobodna a koja zavisna i potlačena. Marksističko-lenjinistička teorija jasno ukazuje ko su tlačitelji i eksploatatori naroda i koji je put za osvajanje svoje slobode, nezavisnosti i suvereniteta. Jedino tako, u svetu marksizma-lenjinizma... shvatamo slobodu,nezavisnost i suverenitet država... E.Hodža, Dela, tom V

 

 

zahvaljujući prevod Druže Branislav

Enver Hodža

JUGOSLOVENSKO ‘SAMOUPRAVLJANJE' - KAPITALISTIČKA TEORIJA I PRAKSA

(Protiv antisocijalističkih stavova E.Kardelja,izloženih u knjizi 
„Putevi razvoja političkog sistema socijalističkog samoupravljanja“)

izvodi



Prošle godine u Jugoslaviji je izašla knjiga propraćena velikom  galamom,glavnog „teoretičara“ titovskog revizionizma Edvarda Kardelja  pod naslovom „Putevi razvoja političkog sistema socijalističkog  samoupravljanja“
Antimarksističke ideje te knjige su bili položeni kao temelj celog  trajanja 11.kongresa jugoslovenske revizionističke partije,koju  titoisti s ciljem prikrivanja njenog buržoaskog karaktera zovu  „Savezom Komunista Jugoslavije“.
...
Kao što je poznato,u Jugoslaviji je u potpunosti ustanovljen  kapitalizam, ali se on odmah maskira. Jugoslavija smatra sebe  socijalističkom državom, ali za državu posebnog tipa,koje,eto,do sada 
čovečanstvo još nije videlo!Titoisti se čak hvale time, da njihova  država ni po čemu ne liči na prvu socijalističku državu,nastalu  socijalističkom revolucijom, osnovano Lenjinom i Staljinom na bazi  naučne teorije Marksa i Engelsa.

Jugoslovenski renegati su se od samog početka udaljili od teorije  marksizma-lenjinizma, o socijalističkoj državi, i borili se protiv  uvodjenja diktature proletarijata,da bi Jugoslavija išla putem  kapitalizma.




KRATAK ISTORIJSKI OSVRT PUTA TITOISTIČKIH REVIZIONISTA



Jugoslovenska narodno-oslobodilačka borba kojom je rukovodila  Komunistička partija Jugoslavije, sadržala je u sebi,osim hrabrosti  smelosti naroda, i čestitost istinskih jugoslovenskih  komunista. No ,tokom borbe u jugoslovenskom rukovodstvu ispoljile su se  sumnjive sklonosti, koje su navodile na misao, što se kasnije pokazalo  istinitim, da imaju svoj odnos prema antifašističkom savezu SSSR, SAD, i  Engleske,i da će titova grupa se prikloniti angloamerikancima. U to  vreme smo primetili da titoističko rukovodstvo podržava vrlo tesne  veze sa zapadnim saveznicima, posebno englezima,od kojih je dobijalo  finansijsku i vojnu pomoć.Padalo nam je u oči takodje i primetno 
političko zbližavanje Tita sa Čerčilom i njegovim emisarima (avgusta  1944. susret u Napulju izmedju Tita i Čerčila, takodje sa komandantima 
armija Vilsonom i Aleksanderom) u to vreme kada je bilo potrebno tesno vezati borbu u Jugoslaviji i 
oslobodilačku borbu SSSR, kao faktora koji ce svojom borbom doneti  potpuno nacionalno oslobodjenje.
Nastrojenost titoističkog rukovodstva protiv Sovjetskog Saveza  ispoljlio se još jače uoči pobede nad fašizmom, kada je Crvena  armija, idući za petama nemačkoj armiji, ušla u Jugoslaviju da bi joj  pomogla u njenoj nacionalno-oslobodilačkoj borbi.



Sada je jasno, da su nesuglasice jugoslovenskog rukovodstva sa  Staljinom imali duboke korene. Revizionistički pogledi jugoslovenske  revizionističke grupe iskristalisali su se dugo pre oslobodjenja, može  biti tada, kada je KPJ bila deo Kominterne i nalazila se u dubokoj  ilegali tokom režima jugoslovenskih kraljeva.Još tada se njeno 
rukovodstvo priklonilo uklonistima,trockističkim stavovima, koje su  osuđivane od strane Kominterne svaki put kada bi se pojavili. Kasnije 
je Tito “skinuo” optužbe Kominternere habilitujući čak I najvećeg  oportunistu, generalnog sekretara KPJ Gorkića.
Nakon oslobođenja Jugoslavije bio je problem velike važnosti : koji  pravac će izabrati Jugoslavija? To je,naravno zavisilo da li su 
shvatanja rukovodilaca KPJ marksističko-lenjinistička ili  revizionistička. Priklonili su se marksistima-lenjinistima. U početku  smo i mi tako mislili. Istovremeno smo primetili da u njihovom radu i  uopšte i konkretno u razgovorima sa njima nije postojalo naučne  teorije marksizma-lenjinzma. Primetili smo sve više udaljavanje od 
iskustva izgradnje socijalizma u SSSR.

Još iz vremena ilegalale, KPJ, rukovođena Titom, Kardeljem, Rankovićem i  Đilasom tendenciju koja je bila takva da partija ne izlazi pod svojim  imenom već se skrivala pod imenom tzv “Narodnog fronta”. Takvo stanje  su opravdavali time da bi se u suprotnom mogla “zabrinuti i oterati  krupna buržoazija, i sitna seoska i gradska buržoazija”..





Antimarksistčki put jugoslovenske titoistčke grupe 
Tita-Kardelja-Rankovića je doveo do javnog sukoba sa marksizmom  lenjinizmom, sa komunističkim partijama, sa Sovjetskim  Savezom, Staljinom i svim zemljama narodne demokratije nastalim nakon 
rata. Naravno, sve je to išlo postepeno , ali je nastao kritičan  moment, kada se žito odvojilo od kukolja…

Svakim danom je bilo sve jasnije da se u Jugoslaviji ne gradi  socijalizam lenjinskog tipa, već se razvijao kapitalizam. Koraci  preduzimani na tom kapitalističkom putu su se skrivali o tobožnjoj 
novoj specifičnoj formi “socijalizma”. Upravo zato je Jugoslovensko  revizionističko rukovodstvo na čelu sa Titom Kardeljem i Rankovićem  stremilo da kako tako ozakoni “teoretski” svoju izdaju, pozajmljivalo  različite ideje iz arsenala starih revizionista i težilo je na sve  načine učvrstiti svoju državu fašističkog tipa. Armija, Ministarstvo 
unutrašnjih poslova, UDBA , postali su svemogući…

Inostrani kapitalisti,pružajući podršku titovoj grupi renegata, su  procenili da im ta grupa može poslužiti za usluge koje su oni smatrali  neophodnim nakon što prevaziđu haotično i mutno stanje, stvoriti u  Jugoslaviji što stabilnije stanje. Inače ne bi bili uvereni o  bezbednost svojih krupnih investicija koje su kasnije trebale da se 
uvećaju.



Sa likvidacijom Rankovića,Savez “komunista” Jugoslavije se nije  izbavilo iz sve teže krize. Njega su nastavili da vode po starom, u  skladu sa starim titovskim pogledima čija suštima se sastojala u tome  da savez zadrži svoju “komunističku “masku, ne igrajući bilo kakvu  ulogu u državnoj aktivnosti, u armiji, u ekonomiji. Titovci su čak 
preimenovali partiju u “Savez komunista” da bi prisvojili istinsko  “marksistički” naziv uzeto iz rečnika Karla Marksa.. Jugoslovenska 
revizionistička partija… je rastvorena u ideološkom pluralizmu , koji je  kasnije nazvan “demokratskim” sistemom. Glavni cilj je bio pretvarajući  je u buržoasku partiju, doprineti punoj kristalizaciji kapitalističkih  crta ekonomskog razvitka zemlje.
Samim tim je u Jugoslaviji bila stvoreni temelji za cvetanje  anarho-sinikalističkih teorija, sa kojima su u svoje vreme vodili borbu  Marks Engels Lenjin i Staljin. U tim uslovima je bila izmišljena lažna 
marksističko-lenjinistička teorija o političkom sistemu  “socijalističkog samoupravljanja” o kojoj Kardelj raspravlja u svojoj  knjizi…



SISTEM “SAMOUPRAVLJANJA” U OBLASTI EKONOMIJE



Teorija i praksa jugoslovenskog “samoupravljanja” je otvoreno  negiranje marksističko-lenjinističkog učenja i opštih pravilnosti  socijalističke izgradnje.
Suština “samoupravnog socijalizma” u blasti ekonomije je u tome da je  socijalizam moguće graditi tako da sredstva za proizvodnju budu ne u 
rukama socijalističke države, ne putem zasnivanja državne svojine, kao  najviše forme socijalističke svojine, već putem razdrobljavanja 
socijalističkog vlasništva u svojinu posebnih grupa radnika koji bi  trebali da sami upravljaju njome.
Još 1848. Marks i Engels su primećivali da
“Proletarijat koristi svoju političku vlast da bi uzeo buržoaziji  korak po korak ceo kapital ,centralizovati sva sredstva za proizvodnju 
u rukama države, t.j. proletarijata, organizovanog kao vladajuća klasa”.

To isto je pominjao i Lenjin, oštro napadajući anarho-sindikalističke  poglede antipartijske grupe ”Radničke opozicije“, koji su istupali za 
predaju fabrika radnicima i za organizaciju i upravljanje proizvodnjom  ne od strane socijaističke države, već tzv “Kongresa proizvođača” kao  predstavnika grupa radnika ponaosob. Te stavove Lenjin je smatrao 
“…potpunim raskidom sa marksizmom i komunizmom”. On je ukazivao da 
“…najvećim izvrtanjem osnovnih principa sovjetske vlasti i potpunim  odustajanjem od socijalizma je svako ozakonjenje, direktno ili 
indirektno vlasništva radnika pojedinačne fabrike ili profesije na  njihovu posebnu proizvodnju, ili svako ozakonjenje njihovih prava da  oslabe ili zaustavljaju odluke državne vlasti”

Još juna 1950. kada je Tito predstavio Narodnoj skupštini FNRJ zakon o  “samoupravljanju” razvijajući svoje revizionističke stavove na svojinu  u “socijalizmu”, izmedju ostalog je rekao:”Od sada državno vlasništvo 
na sredstvima za proizvodnju, fabrike, rudnici, pruge postepeno prelaze  u višu formu socijalističkog vlasništva;državno vlasništvo je najniža  forma društvenog vlasništva, a ne najviša…”, I po broju  “najkarakterističnijih akata socijalističke države” “je prenošenje  fabrika i drugih privrednih preduzeća iz državnih u ruke radnika da bi  njima upravljali…”, jer će na taj način biti ostvarena “parola  radničkog pokreta-fabrike radnicima”.
Ta tvrđenja Tita su kao dve kapi vode slični reakcionarnim stavovima  anarho-sindikalističke “radničke opozicije” raskrinkane svojevremeno 
Lenjinom, kao i stavovi Prudona koji je u svom radu “Teorija svojine”  tvrdio,da “stihijsku produkciju kolektivne jedinice.. možemo smatrati 
pobedom slobode.. i najkrupnije revolucionarne forme, koja postoji i  koja može da se stavi nasuprot vlasti “.Ili evo šta kaže Oto Bauer, jedan od lidera Druge Internacionale u svojoj knjizi “Put ka  socijalizmu”: ”Ko će u budućnosti upravljati opštedruštvenim  vlasništvom? Vlada? Ne! Ako bi vlada upravljala svim delovima industrije  bez izuzetka,ona bi postala previše moćna u odnosu na narod, i u odnosu  na narodno predstavništvo. Takav rast vlasti vlade bio bi opasan za 
demokratiju”. Deleći Titove stavove, Kardelj u svojoj knjizi kaže da 
“Naše društvo je prinudjeno da postupa tako budući da je predoznačeno  za samoupravljanje i za samoupravno podruštvljavanje društvenog 
vlasništva, protiv ovekovečenja državne forme vlasništva  socijalističkih proizvodnih odnosa”. To znači da je u Jugoslaviji  ustanovljen sistem privatnog vlasništva i da tamo ne postoji državna, socijalistička svojina, opštenarodna svojina.

Sasvim suprotno stoji stvar u našoj zemlji, gde tom društvenom  socijalističkom svojinom upravlja država diktature proletarijata sa 
učešćem radničke klase i drugih trudbenika, centralizovanih  formi, planiranih odozdo ka vrhu…
Sitno lično vlasništvo u potunosti gospodari u jugoslovenskom  selu, zauzimajući oko 90 posto obradive površine zemlje. Zemlja pripada 
privatnom, tj monopolističkom kapitalističkom sektoru. Više od 5 miliona  seljaka u Jugoslaviji imaju privatno vlasništvo nad 
zemljom. Uzgred, jugoslovensko selo nikada nije bila na putu istinskog  socijalističkog preobrazovanja. O tome Kardelj ne govori ne jednu reč u  svojoj knjizi i izbegava pitanje koje su razmere njegovog sistema  “samoupravljanja” na selu… U Jugoslaviji se dozvoljava privatna svojina 
od 10 do 25 hektara zemlje. Istovremeno, jugoslovenski zakon dozvolivši  kupoprodaju, davanje u arendu i zalog zemlje, kupoprodaju mašina i  najamni rad na selu, stvorio je novu seosku buržoaziju, kulake, mogućnost 
uvećanja vlasništva nad zemljom na račun siromašnih, orudjem za  rad, traktorima i kamionima, samim tim uvećavanje i jačanje 
kapitalističke eksploatacije…
U Jugoslaviju je u vidu investicija kredita i “pomoći” uložen ogroman  kapital kapitalističkog sveta, koja sačinjava značajan deo materijalne 
baze jugoslovenskog kapitalističko-revizionističkog sistema. Samo  dugovi Jugoslavije dostižu sume više od 11 milijardi dolara. Krediti  dati Jugoslaviji od strane SAD prevazilaze 7 milijardi dolara…
Demagog Kardelj u svojoj knjizi mnogo govori o sistemu  “samoupravljanja” ali istovremeno prećutkuje ogromnu ulogu inostranog  kapitala kao podršku sistema “samoupravljanja”…

Obrazovanje nove kapitalistčke klase prouzrokovao je sistem  ‘’samoupravljanja’’. Tu gorku činjenicu je priznao i sam Tito, ‘’oštrom 
kritikom‘’ kojom je navodno podvrgnuo eksploatatore radnika, sve koje  upravljaju i izvlače za sebe korist od tog ‘’socijalističkog 
samoupravljanja‘’. U mnogobrojnim istupima težeći da prikrije mane svog  kvazisocijalističkog sistema, prinuđen je da prizna da postoji  kriza, sistema i polarizacija na bogate i siromašne. ‘’Ne smatram  bogaćenjem kada čovek zaradi, pa čak kada od svoje plate sagradi  vikendicu, ali kada je reč o stotinama miliona ili milijardama, to je 
već lopovluk.. To je bogatstvo stečeno raznim špekulacijama u zemlji i  van nje…‘’



Ne može biti socijalističke demokratije radničke klase bez države  diktature proletarijata. Marksizam lenjinizam uči da odricanje od 
diktature proletarijata je negiranje same demokratije radnih  masa. Odricanje jugoslovenskih revizionista od diktature proletarijata  i socijalističke svojine, na kojem se zasniva, rezultiralo je  decentralizaciji upravljanja bez jedinstvenog državnog plana. Razvitak 
narodne privrede na osnovi jedinstvenog državnog plana na osnovu  demokratskog centralizma je opšta zakonomernost i osnovni princip 
socijalističke izgradnje svake zemlje. U protivnom, desiće se ono što se  događa u Jugoslaviji, gde se gradi kapitalizam.
Kardelj tvrdi da u svojim ‘’samoupravnim ‘’ organizacijama radnici  imaju pravo ‘’da upravljaju radom organizacije udruženog rada‘’, tj 
preduzeća, da čak i planiraju proizvodnju. A, kakva je istina? Radnik u  toj organizaciji ne upravlja i ne sastavlja tzv plan. Svim tim se bavi 
nova buržoazija, rukovodstvo preduzeća, a kod radnika postoji utisak da  su ‘’radnički saveti ‘’ zakon u toj ‘’samoupravnoj ‘’ organizaciji. To 
isto može da se kaže i za kapitalističke države, gde je vlast u  privatnom preduzeću u privatnim rukama, kapitaliste, koji ima svoju  tehnokratiju, a u nekim državama čak predstavnici radnika, kojima je  dodeljena nekakva mala funkcija dovoljna da bi kod radnika stvorila  iluziju da učestvuju u poslovima preduzeća. Ali to je prosto laž.
Takozvano ‘’planiranje ‘’, u jugoslovenskim ‘’samoupravnim ‘’  preduzećima ne samo da ne može bii nazvano socijalističkim, već se 
teško može nazvati i kapitalističkim, jer se javlja anarhija u  proizvodnji, stihija i niz protivrečnosti, najočiglednije i najsvirepije 
pojave u jugoslovenskoj ekonomiji i tržištu.



Unutrašnje jugoslovensko tržište je tipično 
kapitalističko, decentralizovano tržište, gde svako može slobodno  kupovati i prodavati sredstva za proizvodju, što je u suprotosti sa  zakonima socijalizma. Zato TANJUG(zvanična novinska agencija)  priznaje, da na celom jugoslovenskom tržištu caruju  špekulanti, privatnici, i posrednici. Na tržištu vlada  haos, stihija,katastrofalna kolebanja cena itd. Po podacima statistike, 
u periodu 1972. do 1977. cene 45 proizvoda i usluga su povećane za  149,7 procenata.
Što se tiče prodaje robe, stvar je u tome da je kupovna moć u  Jugoslaviji vrlo niska, u vidu niskih plata radnika, zatim i iz razloga  pokazatelja poslovanja u preduzećima gde malo ostaje 
radnicima. Preduzeće stremi da proda proizvod bilo gde, i samostalno 
puštajući u prodaju svoju robu , glavni rukovodioci, bosovi, nova  buržoazija želi da izvuče korist za sebe. Ali kako izvući ako je kupac  siromašan?I ovde se nalaze nove forme, od kojih je jedna kupovina na  kredit. Prodaja na kredit predstavlja novu teškoću prikačenu na vrat  jugoslovenskom radniku, kao i u kapitalističkim državama, ali koja se  u Jugoslaviji zove ‘’socijalističkim samoupravljanjem. ‘’…
Kao i u drugim kapitalističkim državama, u Jugoslaviji je široko  rasprostranjen sistem davanja kredita od strane banaka  umesto 
budžetnog finansiranja kapitalnih ulaganja. Banke su postale centri  finansijskog kapitala, pri čemu igraju vrlo važnu ulogu u  jugoslovenskoj ekomomiji i u interesu nove revizionističke buržoazije.
Tako je, anarhosindikalistički sistem ustanovljen u Jugoslaviji , nazvan ‘’socijalističko samoupravljanje‘’…

Da bi opravdali svoj nesrećan sistem ‘’socijalističkog samoupravljanja  ‘’kao pravilan, privlačan sistem, titoisti ga stavljaju nasuprot 
diktaturi buržoazije iI diktaturi proletarijata. Za titoiste, svi ostali  politički sistemi, nzavisno od toga da li je reč o kapitalizmu ili  socijalizmu, su ‘’dogmatski ‘’. Pošto svoj sistem nazivaju 
‘’socijalističkim samoupravljanjem‘’, a da bi pokazali preimućstvo  sistema, oni ga porede sa kapitalističkim društvenim sistemom.
Naravno, jugoslovenskim revizionistima ne odgovara ‘’bičevanje ‘’  parlamentarnog političkog sistema buržoaskog društva, koju Kardelj 
naziva ‘’višeprtijskim ‘’ sistemom, u protivnom bi predstavili sebe kao  sledbenike, raskrinkanim od Marksa i Lenjina buržiaskog  parlamentarizma. Zato oni izjavljuju,da je nepravilno smarati tu formu  uređenja večnom. Negirajući tvrdnje socijal-demokratije, klasici  marksizma –lenjinizma su naučno dokazali da kapitalistički sistem nema 
trajni karakter, da je osuđen na propast, da kapitalistička  država, nastala i služeći kao štit tog antinarodnog sistema, treba da se  poruši do temelja i zamenjen istinskim socijalisičkim sistemom ali  koji se ne razlaže i ponovo pretvara u kapitalizam,kakav je  jugoslovenski politički sistem ‘’samoupravljanja ‘’.



U Jugoslaviji nema vlasti radničke klase i avangarde partije te  klase, koja istupa kao rukovodeća sila države i društva. Iz Kardeljevih 
reči proizilazi da u Jugoslaviji Savez ‘’komunista’’nema nikakvog  prava da učestvuje u sistemu državne vlasti jer se ta vlast vrši 
‘’posredstvom delegatskog sistema’’, pri čemu je ‘’SKJ kao deo sistema  samoupravljanja jedan od najvažnijih faktora na formiranje svesti 
samoupravljača i delegatskih organa‘’. Mislim da nema potrebe za dalja  pojašnjenja . Ovo što je napisao renegat,dovoljno govori da u 
Jugoslaviji nema diktature proletarijata kao političke vlasti radničke  klase …
Pripovedajući o ‘’nedostacima jednopartijskog sistema‘’ logično se  stremi ka kritici socijalizma u SSSR u vreme Lenjina i Staljina, on  piše: ‘’U njoj je izražena pre svega tendencija ličnog objedinjavanja  partijskog rukovodstva sa državno-izvršnim aparatom da bi tako postala  oruđe delovanja tehno-birokratskih tendencija u društvu‘’.
Gospoda jugoslovenski revizionisti, da bi se ‘’izbavili ‘’ od tog  ‘’tehno-birokratizma‘’ i od‘’ tendencije ličnog objedinjavanja  partijskih rukovodilaca sa državnim izvršnim aparatom 
socijalizma‘’, koje oni proizvoljno pripisuju boljševicima, stvorili su  sistem, koji nije ništa drugo do diktatura Titove grupe…
U današnje vreme,saglasno ‘’teoriji ‘’ Kardelja,u Jugoslaviji je  jedinstvo izvršnih organa SKJ, i državnih izvršnih organa, likvidirano 
u potpunosti i radikalno, jer Savez ‘’komunista ‘’ Jugoslavije eto, ne  vrši nikakve prerogative u ulozi idejne i političke rukovodeće sile u 
društvu…
Da bi se opravdala od optužbi da je odricanje od rukovodeće uloge 
partije radničke klase izdaja interesa te klase, okoreli neprijatlj je  naveo citate iz Manifesta Komunističke partije Marksa i Engelsa:
“Komunisti nisu posebna partija,suprotstavljena drugim radničkim  partijama“, “kod njih nema posebnih interesa odvojenih od interesa 
proletarijata u celini“…
On bez trunke savesti gleda na proletarijat kroz prizmu  antimarksiste, socijaldemokrate, kao na amorfnu masu, koja se bori za  opšte interese, ali koja se ne pridržava nikakvih principa koja se ne 
odlikuje nikakvom klasnom i revolucionarnom putu, ne imajuči nikakav  borbeni program u borbi za svoja prava!
U drugom delu dela naučnog komunizma,Manifest komunističke  partije, Marks i Engels genijalno određuju isorijsku misiju  komunističke partije, kao neodvojivog dela radničke klase, kao njegove 
avangarde, itd itd. ali oni nikada nisu smatrali da komunisti ne treba  da imaju svoju partiju, naprotiv, upravo zbog toga što treba da 
imaju, oni su i napisali ‘’Manifest’’, koji je nazvan prvim programskim  dokumentom komunizma.



Negirajući ciljeve Oktobarske revolucije, i ogromnog rada u SSSR tokom  niza godina za izgradnju socijalizma pod rukovodtsvom Lenjina, a zatim  i Staljina, revizionista Kardelj pokušava da dokaže da je u  Jugoslaviji,likvidirana “etatistička“ društvena svojina, i pretvorena u 
“opštedruštvenu svojinu“…

U vreme Lenjina i Staljina u SSSR je upravljala radnička klasa, koja je  preko svoje partije rukovodila, upravljala, planirala i uspešno 
izvršavala zadatke socijalističke izgradnje. U Jugoslaviji  prenebregavaju važnu ulogu socijalističke države,zamenjujući je tzv 
‘’delegatskim sistemom’’, koji, kako priznaje Kardelj, ‘’pati od  ozbiljnih nedostataka u svim aspektima njegovog funkcionisanja‘’…
Po rečima titoista, Staljin ‘’… se izjašnjavao za koncepciju indirektne  demokratije, tj, po suštini usvojio je klasičan politički sistem  buržoaske države, i njegov politički pluralizam, osim što je pridao  jednoj partiji takvu ulogu koja je svojstvena višepartijskom sistemu u 
buržoaskom parlamentarnom društvu‘’. Oni tvrde, da se Staljin odvojio od  lenjinskih koncepcija, jer on je vidite, primenio ‘’indirektnu  demokratiju‘’, upavljajući državom preko partije, veoma nalik na 
buržoaske partije, i imajući priznake parlamentarnog sistema. Evo  ‘’poražavajuće ‘’ kritike, koju taj pseudomarksist podvrgava rad i delo  Staljina! Kao i Lenjin, Staljin je posmatrao demokratiju kroz klasnu  prizmu, kao formu političke organizacije društva, smatrajući je 
političkim uslovom da se privuku mase da upravljaju državom, zaštite i  jačanja diktature proletarijata, presecanje revizionizma i restauracije  kapitalizma. Staljin, kao marksista-lenjinista je odlučno istupao protiv  jednostranog, liberalnog i anarhističkog prilaska  demokratiji, kritikovao je mekoburžoasku raspuštenost, mekoburžoaske  špekulacije nad pravima i slobodama, obezbeđenih proleterskom  demokratijom. I dobro je radio. Revizionisti, naprotiv, proletersku  demokratiju žele da iskrive i u teoriji, kako su je izvitoperili i u  praksi u buržoasku demokratiju. Zato i istupaju protiv Staljina…
Titoisti kažu, da je njihov sistem, sistem ‘’samoupravljanja’’ . Zaista, ko upravlja u Jugoslaviji? Radnici i seljaci? Ni radnici ni  seljaci. Oni su podvrgnuti istom izrabljivanju, kao i njihovi drugovi u  kapitalističkim zemljama. U sistemu ‘’samoupravljanja ‘’gospodare oni  koji su na vrhu piramide, novi buržuji, koji sede narodu za vratom, koji  se prikrivaju etiketom ‘’komunista’’ ali su praktično buržoaske  tehnokrate, koji upravljaju birokratskom fašističkom etatističkom  vlašću. Upravo iz takvih elemenata se sastoje ‘’delegatske skupštine‘’ , izvršni organi tog sistema.

Kao što je poznato, u sistemu diktature proletarijata posebno mesto  zauzimaju i važnu ulogu igraju društvene organizacije. One su 
poluge, preko kojih se partija vezuje za mase i ostvaruje političku  vlast radničke klase i socijalističku demokratiju. Društvene  organizacije u socijalizmu su provodnici linije proleterske partije u  mase, moćno oružje socijalistčke revolucije i socijalističke izgradnje, borbeni tribun, preko koje se izražava narodno mišljenje. One su  pozvane da vaspitavaju mase, da budu sposobne da učestvuju u  socijalisičkoj izgradnji i upravljanju... Kao i partija i  država, društvene organizacije u Jugoslaviji posmatraju sa anarhističkih pozicija. Uprkos lenjinskoj ideji da su društvene  organizacije ‘’… najbliži i najverniji saradnik vlasti…‘’…

Albanska partija Rada sprovodi u život marksističko-lenjinsko učenje  o državi diktature proletarijata i socijalistčkoj demokratiji, o 
nedeljivoj rukovodećoj ulozi partije radničke klase i o neophodnosti  razvitka klasne borbe... Borba među marksistima-lenjinistima i  izdajnicima proletarijata se nastavlja,sve dok ne bude zbrisan sa lica  zemlje revizionizam, koji je nastao i razvio se kao agentura  buržoazije i imperijalizma. Mi, marksisti-lenjinisti smatramo svojim  dugom da štitimo revolucionarne nazore radničkeklase... Uspešno  izvršenje tog zadatka zahteva raspoznavanje, analizu i raskrinkavanje 
antimarksističkih, kontrarevolucionarnih teorija neprijatelja koji pod  parolom ‘’razvitka marksizma‘’ i ‘’borbi sa dogmatizmom‘’ napadaju pre  svega marksističko učenje o diktaturi proletarijata i partiji novog  tipa.
Socijalistčka država jača u borbi sa neprijateljima, zato mi komunisti  smo dužni da vodimo tu borbu do pobede…
Da bi povećali obazrivost i ostali na visini zadatka, koji je na nas  pao, treba da pamtimo reči Lenjina o tome da
  ‘’Ljudi…su uvek priglupe žrtve obmane i samoobmane u politici, dok se  ne nauče moralnim, religioznim, političkim, socijalnim frazama, izjavama, obećanjima da nađu interes tih ili drugih klasa‘’

 

 

zahvaljujući prevod Druže Branislav

ENVER HODŽA

 

GOVOR NA MOSKOVSKOM SAVETOVANJU PREDSTAVNIKA 81 KOMUNISTICKE I RADNICKE PARTIJE 16.NOVEMBRA 1960.

(Savetovanje 81.komunisticke i radnicke partije,u Moskvi od 10 XI do 1 XII 1960.)

 

Izvodi ‘’

…Prinudjeni smo da saopstimo na ovom savetovanju , da je sovjetsko rukovodstvo od opasnosti nacina razgovora sa Albanijom kao sa titoistickom Jugoslavijom preslo na konkretno delovanje. Ove godine,nasu zemlju su zadesile mnoge stihije i nesrece. Bio je snazan zemljotres, u oktobru su bile poplave, a narocito strasna je bila susa-120 dana nije palo ni kap kise. Skoro svi zasadi su izgoreli. Narodu je pretila glad. Ionako slabe rezerve su potrosene. Nasa vlada se odmah obratila Sovjetskom Savezu za kupovinu psenice,objasnivsi nasu tesku situaciju. To je bilo posle Bukurestanskog savetovanja 45 dana smo cekali odgovora od Sovjetske vlade, a za narod je bilo psenice za svega 15 dana. Po isteku 45 dana i posle vise ponovljenih trazenja, Sovjetska vlada , umesto 50 hiljada tona, koliko smo trazili, poslala nam je tek 10 hiljada ona, sto bi bilo dovoljno tek za 15 ak dana, pri cemu bi i to bilo dostavljeno tokom septembra, oktobra. To je bio ocigledan pritisak na nasu partiju , sracunat na to da bi je podcinili volji Sovjetskih rukovodilaca. Zar u Sovjetskom Savezu,koji prodaje psenicu celom svetu, nije bilo 50 hiljada tona zrna za albanski narod, vernog druga i bratsku zemlju , za narod koji je ostao veran marksizmu-lenjinizmu i socijalistickom bloku u vremenu kada ne njegovom krivicom mu preti glad? Jednom nam je Hruscov rekao ‘’Ne brinite za psenicu,to sto vama zatreba godisnje, kod nas pojedu glodari’’. Ispada,da glodari u Sovjetskom Savezu su mogli da jedu, a albanski narod neka umire od gladi sve do tad, dok rukovodstvo Albanske Partije Rada se ne podcini volji sovjetskog rukovodstva. To je uzasno drugovi, ali to je tako… Nije prijateljski ni otkaz Sovjetskog Saveza da nam psenicu postavi po kliringu, i samim tim nas primora da damo neveliku zlatnu rezervu nase Nacionalne banke, da bi kupili u Sovjetskom Savezu kukuruz i proju za svoj narod…

Cinjenicu,da li Albanija ide po putu socijalizma i pripada li socijalistickom taboru, ne odredjujete vi Hruscov, to ne zavisi od vasih zelja.To odredjuje albanski narod,na celu sa svojom Partijom Rada, on je to odlucio u svojoj borbi , i nema sile koja je sposobna da ga skrene sa tog puta. Sto se tice toga,da je nasa Partija Rada najslabija karika u socijalistickom taboru i medjunarodnom komunistickom pokretu , duzni smo da kazemo da je dvadesetogodisnja istorija nase partije , herojska borba naseg naroda i nase partije protiv fasistickih zavojevaca , kao i 16 godina proslih od oslobodjenja , period,u toku kog je nasa partija i nas malobrojni narod izdrzao sve uragane , govori suprotno. Nalazeci se u neprijateljkom okruzenju slicno ostrvu u buri, Narodna Republika Albanija je smelo izdrzala sve napade i provokacije imperijalista i njihovih slugu.Ona stoji, doslovce kao granitna stena i visoko drzi zastavu socijalizma u pozadini neprijatelja…

Da li je moguce dopustiti, da jedna partija cini diverzione akte unutar druge, s ciljem razbijanja jedinstva, i svrgavanja rukovodstva druge partije ili druge drzave? Ni u kom slucaju! Sovjetski rukovodioci su optuzili druga Staljina da se mesao u stvari drugih partija namecuci im stavove Partije Boljsevika. Mozemo posvedociti,da u odnosu na nas, drug Staljin nikada nije dopustao nista slicno,uvek se obracao albanskom narodu i Albanskoj partiji rada kao veliki marksist, izvanredan internacionalist, kao drug, brat i iskreni prijatelj albanskog naroda. Drug Staljin je 1945. godine,kada je nasem narodu pretila glad, parobrode,natovarene psenicom i namenjene sovjetskom narodu, kome je psenica bila tada veoma potrebna, skrenuo sa puta, i odmah ih poslao albanskom narodu. Sadasnje sovjetsko rukovodstvo je dozvolilo sebi vrlo ruzno postupanje…

 

Da li je revizionizam u potpunosti raskrinkan, kako to tvrde sovjetski rukovodioci? Ne,to nije sasvim tako. Revizionizam je bio i ostaje glavnom opasnoscu, jugoslovenski revizionizam nije likvidiran, i sudeci po tome,kako se s njim postupa, dodeljeno mu je siroko polje delovanja u svim normama. Da li u drugim partijama nema zabrinjavajucih pojava savremenog revizionizma? Ko govori ‘nema’ taj zatvara oci pred tom opasnoscu, I jednog divnog jutra se mozemo naci pred neocekivanim. Mi marksisti smo zato duzni da analiziramo nas rad, kako nas je ucio Lenjin.On se nije bojao gresaka, gledao ih je u oci i ispravljao ih…

Albanska partija rada smatra neophodnim preispitivanje svih pitanja, u svetlu marksisticko-lenjiniticke analize i ispravljati greske tamo gde one postoje. Uzmimo pitanje o kritici Staljina i njegovog dela. Buduci da je nasa Partija marksisticko-lenjinisticka, u potpunosti smo uvereni da je kult licnosti stetan i stran komunistickom pokretu. Marksisticke partije su obavezne ne samo da ne dopustaju razvitku kulta licnosti , koji sputava aktivnost narodnih masa,negira njihovu ulogu, protivreci razvitku samog partijskog zivota, i zakonima koji je uredjuju, vec svim silama treba da se bori za iskorenjavanje kulta, kaa pocne da se ispoljava u bilo kojoj zemlji. S tim u vezi smo u potpunosti saglasni da je trebalo kritikovati Staljinov kult, kao stetnu pojavu u partiji. No po nasem misljenju, na 20. kongresu i posebno u tajnom referatu pitanje o drugu Staljinu nije bilo potavljeno pravilno, i sa marksisticko-lenjinistickom objektivnoscu..

Zato je po tom pitanju Staljin bio surovo i nepravedno osudjen na 20.kongresu. Drug Staljin i njegovo delo pripada ne samo KPSS, i sovjetskom narodu, vec i svima nama…

Zasto je na 20.kongresu drug Staljin osudjen bez prethodne konsultacije sa drugim komunistickim i radnickim partijama? Zasto je pred komunistickim i radnickim partijama sveta Staljin odjednom bio predan ‘anatemi’ i mnoge bratske partije su saznale za to kada su imperijalisti stampali tajni referat i u tonama ga prodavali? Komunistickom i progresivnom svetu osuda druga Staljina je bila nametnuta Hruscovim. Sta su mogle da urade nase partije u toj situaciji kada je sasvim neocekivano, koristeci veliki autoritet Sovjetskog Saveza, svima njima to nametnuto? Albanska Partija Rada se nasla pred velikom dilemom:ona nikada nije niti ce biti ubedjena o pravednosti osude druga Staljina na takav nacin i u takvoj formi, kako je to uradio Hruscov…

Albanska Partija Rada je ispoljavala trezvenost i pravednost tom slavnom marksisti, koga se,za zivota ni jedan ‘hrabrisa’ od nas nije usudio da kritikuje i na kog su posle smrti poceli da bacaju blato,pri cemu je stvorena takva atmosfera, koja je nipodastavala citavu slavnu epohu, kada je bilo stvorena prva u svetu socijalisticka drzava, SSSR ojacao, bili uspesno unistene imperijalisticke zavere,bili unisteni trockisti, buharinovci, kulastvo kao klasa, kada je stvaranje teske industrije konacno pobedilo, kolektivizacija, jednom recju epoha, kada je Sovjetski Savez postao kolosalno velikom drzavom , uspesno izgradjujuci socijalizam, a u periodu Drugog sv. rata ispoljio legendarni heroizam, unistio fasizam, epoha kada je bio stvoren mocan lager socijalizma, itd. APR smatra nepravednim,nenormalnim i nemarksistickim, da se iz cele te epohe izbrise Staljinovo ime I njegovo veliko delo,kako se to cini. Slavno i besmrtno delo Staljina smo duzni da stitimo svi mi. Ko to ne radi,on je opportunist i kukavica. Drug Staljin ,kao covek i kao vodja Komunisticke partije boljsevika, bio je u to vreme, nakon Lenjinove smrti, najistaknutiji vodja medjunarodnog komunizma, koji je imao jako veliki autoritet na ucvrscenje i razvitak komunizma u celom svetu. Svi teoretski radovi druga Staljina su jak dokaz njegove vernosti genijalnom ucitelju, velikom Lenjinu, i lenjinizmu. Staljin se borio za prava radnicke klase i trudbenika celig sveta, sa velikom doslednoscu i do kraja se boreci za slobodu naroda nasih zemalja narodne demokratije. Bas zato Staljin pripada citavom komunistickom svetu, ne samo sovjetskim komunistima, on pripada trudbenicima celog sveta ,ne samo sovjetskim…

Da li je bilo gresaka kod Staljina? Naravno,bilo je. Za tako dug period, bogat herojskim podvizima i naporima,ratovima i pobedama, nije moglo biti bez gresaka, pri cemu ne samo licnih gresaka J.Staljina, vec celog rukovodstva, kao kolektivnog organa. Koja partija i koji rukovodilac mogu da kazu da ne dopustaju greske u svom radu?Kada se prave kritike na racun sadasnjeg sovjetskog rukovodstva savetuju nam da gledamo napred, da nece da polemisu,kada je rec o Staljinu, onda se ide daleko, daleko u proslost, da bi kopali po slabim tackama Saljinove delatnosti…

APR zvanicno izjavljuje,da je ona protiv postojecih aktivnosti i osuda o delu i licnosti J.V.Staljina. Zasto su sovjetski rukovodioci postavili to pitanje na taj nacin i u takvoj iskrivljenoj formi kada se moglo kada se sve to moglo ispraviti i ukloniti kako Staljinove, tako i greske rukovodstva a da ne izazovu tako velik potres u srcima komunista celog sveta, kojima je samo disciplina i uvazavanje SSSRa ne dozvoljavaju protivljenje. Mikojan kaze da se oni nisu osmelili da kritikuju druga Staljina za zivota zato sto bi im on skinuo glavu. Mi smo uvereni da drug Hruscov nece nama skinuti glave zbog pravedne kritike na njegov racun. Nakon 20.kongresa desili su se poznati dogadjaji u Poljskoj , u Madjarskoj se desila kontrarevolucija,zapoceti su napadi na sovjetski sistem, desili su se potresi u mnogim komunistickim i radnickim partijama, i svima je poznato,sta se desava danas. Mi postavljamo pitanje:

Iz kog razloga se sve to desilo u medjunarodnom komunistickom pokretu , i u nasem lageru bas posle 20.kongresa? Ili mozda je to zato sto je APR sektanska, dogmatska i pesimisticka? Sve to treba da nas zabrine, mi smo duzni da nadjemo uzrok te bolesti i da je lecimo. Naravno, ta bolest se ne lece apsanjem po ramenu renegata Tita, niti izjavama da je savremeni revizionizam konacno porazen, kako to kazu sovjetski rukovodioci. Autoritet lenjinizma je bio i ostace presudni faktor. On treba da bude obnovljen tako da bi korenito i uporno bila iskorenjena pogresna shvatanja. Drugog puta za nas komuniste nema… Mogu se naci i takvi ljudi kojima se ne svidja ovo sto govori nasa mala partija. mogu je i izolovati,vrsiti ekonomski pritisak, da bi dokazali da njeno rukovodstvo eto, nije podobno.Nasu partiju mogu podvrgnuti napadima, sto se i radi…

Mi ne smatramo uvredom kada nas drugovi kritikuju pravedno i na osnovu cinjenica, ali se nikada ne mozemo sloziti sa tim da se nazivamo ‘dogmaticima’’sektantima’’uskim nacionalistima’, samo zbog toga sto vodimo upornu borbu protiv savremenog revizionizma a narocito protiv jugoslovenkog. Ako neko tu nasu borbu smatra dogmatizmom ili sektanstvom, mi mu odgovaramo: skini revizionisticke naocare pa ces jasnije videti…’’

IZABRANA DELA, TOM 2

 

 

 

 

''Nikakvom silom,nikakvim mucenjima,nikakvim
smicalicama,nikakvim obmanama,ne moze se izbaciti marksizam-lenjinizam iz umova
i srca ljudi. ''

Enver Hodza

 

 

 

Enver Hodža

Albanski narod će stati uz Jugoslovenski narod

 

Broj 1

«Albanski Socijalist», žurnal Indijsko-Albanskog Zajedničkog Prijateljstva, Juli 1980, br. 14, pp. 3-5.

 

Broj 2

Enver Hodža «Izvještaj sa rada C.C. Partije rada Albanije», dostavljen 7-om Kongresu Partije rada Albanije, Novembar 1 1976, Tirana, 1977, pp. 202-203.

 

 

 

 

Konferenca I e Vendit - Maj 1943

Живео Комунистичке интернационале! Живела Друг Стаљин!

"Profte Internacionalja Komuniste "

"Profte shoku Stalin"

 

 

 

 

 

  •  

 

 

 

 

Enver Hodža

српско-хрватски