srpsko-hrvatski

 

20. OKTOBAR 1944.

 

GODIŠNJICA OSLOBOĐENJA GLAVNOG GRADA JUGOSLAVIJE -

BEOGRADA

 

 

Kominterna (SH) šalje militantne revolucionarne pozdrave Jugoslovenskoj Sekciji, proletarijatu nekadašnje Jugoslavije, kao i narodima Jugoslavije povodom godišnjice velikog istorijskog događaja. Pobedom nad Hitlerovskim fašizmom, narodi Jugoslavije su pokazali veliku hrabrost, i kao što su oslobodili zemlju od drugih neprijatelja, zbacili su buržoaziju, istovremeno oslobodivši se od imperijalista na Jugoslovenskoj teritoriji.

Neka živi jedinstvo socijalistčke revolucije država nekadašnje Jugoslavije!

Živela obnovljena,nezavisna,socijalistička Jugoslavija u socijalističkom svetu!

Živela Kominterna(SH) i njena Jugoslovenska Sekcija!

 

 

"наши войска оказали прямую помощь союзной нам Югославии в деле изгнания немцев и освобождения Белграда".

(Сталин, 6 ноября, 1944)

 

''Nakon uništenja Glavnog štaba jugoslovenskih partizana od strane nemačkih padobranaca, kada je oslobodilački pokret naroda Jugoslavije prolazio kroz teškoće, sovjetska armija je došla u pomoć narodima Jugoslavije, slomila otpor nemačkih okupacionih snaga, i oslobodila Beograd, čime su stvoreni uslovi da Komunistička Partija Jugoslavije preuzme vlast.''

Staljin,4.maj 1948,iz pisma CKSKPb Centralnom Komitetu KPJ

 * * *

Staljinov telegram Titu:

"Razumem teškoće vaše situacije nakon oslobođenja Beograda. Ali morate znati da sovjetska vlada radi sve što je moguće kako bi vam pomogla, bez obzira na žrtve i ogromne gubitke. Pitanje činjenice da određeni incidenti i neuspjeh nekih sovjetskih službenika koji se bore u Crvenoj armiji, bili preuveličani do stepena optuživanja cele Crvene armije. To nije prihvatljivo, vređa vojsku koja je pomogla isterati Nemce i prolila svoju krv u borbi protiv njemačkih osvajača. Nije teško shvatiti da ne postoji porodica bez neuračunljivog člana, ali to bi bilo čudno da se nanose uvrede samoj porodici zbog toga jer neuračunljiv. Ako pripadnici Crvene armije čuju da drug Đilas smatra britanske oficire kao moralno više od sovjetskih službenika, onda će se oni boriti protiv tako nezaslužene glasne uvrede. "

 

 

‘’Sada, kada Otadžbinski rat ide ka pobedničkom završetku, u svoj svojoj veličini se pokazuje itorijska uloga sovjetskog naroda. Danas svi priznaju, da je sovjetski narod, svojom nadljudskom borbom spasao evropsku civilizaciju od fašističkih razbojnika. U tome je velika zasluga sovjetskog naroda pred istorijom čovečanstva.’’

Staljin, 27. godina Velike Oktobarske Socijalističke revolucije, 6.novembar 1944.

 

 

 

 

 

Envera Hodže u Jugoslaviji - 1947

 

Beogradska klika izdajnika,sprovodila je, dostojnu imperjalizmu, politiku,u odnosu na slavnu Sovjetsku armiju, koja je imala glavnu ulogu u spašavanju sveta i same Jugoslavije od najgoreg fašističkog ropstva,samim tim, stvorivši uslove za stvaranje u Evropi, zemalja narodne demokratije, za učvršćivanje i razvitak socijalističke izgradnje.

Rukovodioci KPJ, zaslepljeni svojim nacionalizmom, nisu priznali oslobodilačku ulogu Sovjetske armije,njenu vojnu veštinu. Opsednuti megalomanijom i arogancijom, preuveličavali su vojnu veštinu svoje armije, stavljajući je ispred Sovjetske armije, ističući kako su uneli ‘’nešto novo u marksizam lenjinizam’’ u tom odnosu. Provodeći takav antisovjetski kurs, išli su na to, da izazovu nepoverenje naroda Jugoslavije, KPJ i Jugoslovenske armije prema Sovjetskom Savezu, i njegovoj slavnoj armiji. Upravo to žele angloamerički imperijalisti i reakcionari celog sveta.
Svoje antimarksističke poglede, izdajničko rukovodstvo KPJ se suprotstavilo jedinstvu međenarodnog socijalistčkog lagera. Ono su na sve načine hteli da oslabe i likvidiraju to jedinstvo , socijalistički lager, kao i demokratski antiimperijalistčki front naroda sveta.
Rukovodioci KPJ, na čelu sa Titom, su dopustili u svojoj partiji takve forme organizacionog rada, čija je posledica likvidacija unutarpartijske demokratije, likvidacija kritike i samokritike, uspostavljanje u partiji vojnih metoda uprave, uspostavljanje kulta ''heroja'', podčinjavanje partije Ministarstvu dršavne bezbednosti, širenja u patiji osećaja straha, ostajući u nelegalnom položaju, rastvarajući je u Narodnom Frontu, i pretvarajući je u partiju kulaka i buržoazije. Provodeći oportunističku politiku u odnosu na kapitalisičke elemente, jugoslovenski revizionisti su smekšali klasnu borbu na selu, saglasno buharinskoj teoriji o tome da u prelazu iz kapitalizma u socijalizam, klasna borba se ne zahuktava , već slabi.Cilj svega toga je rastakanje KPJ, i pretvaranje Jugoslavije u republiku buržoaskog tipa.

(E.Hodža, Izabrana dela,tom 1, str 765-767 )

 

 

 

"Istorija je dokazala , da su jugoslovenski narodi hrabri narodi. Mi smatramo jugoslovenske narode svojim bratskim narodom."

(E.Hodža, Iz referata na Sedmom kongresu APR, novembar,1976.g)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Beogradska operacija (ili Beogradska ofanziva) predstavlja jednu od najvećih i najznačajnijih bitaka na Balkanu u Drugom svetskom ratu. Operacija je trajala od 21. septembra do 22. oktobra 1944, kad je okupator proteran do linije odakle artiljerijom nije mogao da tuče Beograd. Beogradska operacija je predstavljala deo opsežnog operativnog plana NOVJ i Trećeg ukrajinskog fronta Crvene armije, nadovezujući se na operacije u istočnoj Srbiji. Beogradska operacija je objedinila dve vojske 10. oktobra, kod Velike Plane. Odlučna bitka je započela dva dana kasnije i trajala do 20. oktobra 1944. godine, kada je Beograd konačno oslobođen. Združene jedinice NOVJ i Crvene armije nanele su u ovoj operaciji nemačkoj Armijskoj grupi "Srbija" težak poraz, oslobodile Beograd i veliki deo Srbije. Oslobođenjem Beograda okončana je 1287 dana duga nemačka okupacija glavnog grada Jugoslavije. Beograd je (uz djelomično Pariz) bio jedini glavni grad u Evropi u čijem je oslobađanju sa armijama velikih sila ravnopravno učestvovala regularna nacionalna vojska, Narodno oslobodilačka vojska Jugoslavije. Beograd je po oslobođenju postao vojni, politički i administrativni centar nove Jugoslavije. U toku borbi za oslobođenje Beograda poginulo je 2.953 pripadnika NOVJ i 976 pripadnika Crvene armije, dok je daleko više poginulo tokom čitave operacije. Nakon gubitka Beograda, Nemci su uspostavili Sremski front, kako bi sprečili oslobođenje zapada Jugoslavije. U Beogradu je bio smešten nemački štab Komande jugoistoka. Pod njegovom komandom nalazile su se dve krupne operativne formacije:Druga oklopna armija (Nemačka) u Jugoslaviji (bez Slovenije), i Armijska grupa E u Grčkoj, svaka sa preko 300.000 vojnika jačine. Takođe, Komanda jugoistoka raspolagala je policijsko-zaštitnim i satelitskim trupama pod komandom generala Felbera u Srbiji. NOVJ je u Srbiji imala na raspolaganju 5 divizija i veći broj samostalnih brigada i partizanskih odreda. Radilo se uglavnom o novoformiranim jedinicama, nedovoljno popunjenim, veoma oskudno opremljenim i sa malim borbenim iskustvom. Ove jedinice su ipak predstavljale značajnu pretnju vitalnim komunikacijama. Štab generala Felbera organizovao je protiv njih u julu 1944. dve uzastopne ofanzive: „Trumpf“ i „Halali“ (Jablaničko-toplička operacija), u kojima su pored nemačkih, učestvovale bugarske, četničke i Nedićevesnage. Svestan vojne i političke važnosti Srbije, Vrhovni štab NOVJ nastojao je da snage u Srbiji ojača ubacivanjem iskusnih jedinica iz Sandžaka i istočne Bosne. Protiv njihove koncentracije 2. oklopna armija preduzela je Andrijevičku operaciju u julu i Durmitorsku operaciju u avgustu 1944. Jedinice NOVJ uspele su da se oslobode pritiska i da početkom avgusta sa tri divizije prodru preko reke Ibar na istok, a početkom septembra sa Prvim proleterskim i Dvanaestim korpusom u zapadnu Srbiju. Nemačke planove za suprotstavljanje ovoj grupaciji omeli su događaju na istoku. Prvi proleterski korpus NOVJ savladao je krajem avgusta nemačke zaprečne mere (operacija "Ribecal") i u nastupnom maršu razbio četničku glavninu ojačanu delovima SDK i SDS i slabije nemačke delove u zapadnoj Srbiji i 12. septembra oslobodio je Gornji Milanovac,18. septembra Valjevo, a 21. septembra Aranđelovac. Dvanaesti vojvođanski korpus NOVJ pod jakim pritiskom 7. SS divizije forsirao je Drinu 5/6. septembra i nastupajući na levom krilu Prvog proleterskog korpusa, razbio operaciju "Cirkus" snaga pukovnika Jungenfelda i četnika, ovladao podrinjem i krajem septembra izbio nareku Savu. Sredinom septembra Peta krajiška i 21. srpska divizija prešle su Zapadnu Moravu kod Požege i preduzele napade na neprijateljske garnizone i komunikacije u Šumadiji sa osloncem na desno krilo Prvog proleterskog korpusa. Od snaga XII korpusa ojačanog 11. krajiškom i 28. slavonskom divizijom, Prvog proleterskog korpusa i Pete i 21. divizije Vrhovni štab formirao je Prvu armijsku grupu pod komandom Peka Dapčevića i dao joj neposredan zadatak da u sadejstvu sa snagama Crvene armije oslobodi Beograd. Prvo je trebalo preseći komunikacije i uspostaviti vezu sa Crvenom armijom. Međutim, Nemci su ogorčeno branili položaje i komunikacije na prilazima Beogradu, pa su se razvile intenzivne borbe. U poslednjoj dekadi septembra nemačke snage pokušale su ofanzivan udar protiv snaga NOVJ, nastupajući sa 1. i 2. pukom Brandenburg iz Topole i Lazarevca na jug, i 14. SS pukom iz doline Zapadne Morave na sever. U toku 13. oktobra kombinovanim snagama savladani su organizovani nemački odbrambeni položaju u oblasti Avale. Prema nemačkim podacima uništeno je čak 29 tenkova, ali tempo napada nije jenjavao. Najznačajniji događaj odigrao se na severoistočnom pravcu. U toku noći 13/14. oktobra, u okolini Boleča 15. gardijska mehanizovana brigada iz pokreta je izvršila napad u bok i pozadinu motorizovanog puka divizije "Brandenburg", koji se povlačio prema Beogradu. Na isti odbrambeni sektor iz drugog pravca napale su 5. samostalna gardijska mehanizovana brigada i 1. krajiška brigada NOVJ. Nakon osmočasovne ogorčene borbe nemački otpor je slomljen. Time je presečena veza između grupacije "Šnekenburg" na teritoriji Beograda i grupacije "Štetner" koja se koncentrisala u oblasti Smedereva sa namerom da prodre prema Beogradu. Ova pobeda opredelila je dalji tok dejstava. Dana 14. oktobra 1944. beogradska operacija je ušla u završnu fazu. Na obudu grada iz svih pravaca koncentrisale su se napadne snage: XII korpus NOVJ sa zapada i jugozapada, desno od njega, sa juga, Prvi proleterski korpus, sa istoka 5. i 21. divizija NOVJ. Ove jedinice su na licu mesta formirale kombinovane napadne sastave sa delovima oklopnih i mehanizovanih jedinica Crvene armije. U toku prepodneva 14. oktobra Prva proleterska divizija ojačana sovjetskim tenkovima osvojila je banjički vis i nastavila napredovanje u pravcu Autokomande i Slavije. Tokom 14. i 15. oktobra veći deo grada bio je oslobođen. Neprijatelj se držao samo u njegovom severozapadnom delu, na liniji: železnička stanica "Dunav" — Botanička bašta — Narodna skupština — Terazije — blok zgrada ministarstava — Glavna železnička stanica, kao i na Čukarici, gde su nemačke jedinice bile odsečene od svojih snaga u gradu. 15. oktobra uveče ispoljio se napad grupe "Štetner" iz pravca Smedereva na položaje 5. i 21. divizije NOVJ i sovjetske jedinice u zahvatu smederevskog druma prema centru grada. Ove jedinice su na svaki način težile da se spoje sa grupacijom koja se branila u centru grada. One su sa izuzetnom upornošću prodirale preko Zvezdare, duž Bulevara kralja Aleksandra i preko Konjarnika. Razvile su se izuzetno oštre borbe. Njihov napad je zaustavljen uz velike gubitke. Tokom 16. oktobra Druga proleterska brigada NOVJ i 36. gardijska tenkovska brigada Crvene armije preduzele su protivnapad na ovu grupaciju, okružili i uništili jedan njen deo u okolini škole "Vojislav Ilić". Tokom 16. oktobra snage grupe "Štetner" nastavile su sa još većom rešenošću i po cenu velikih gubitaka napade usmerene na prodor u centar grada. Ovi napadi slomili su se o odlučnu odbranu sovjetskih i jugoslovenskih snaga. Suočen sa dramatičnim gubicima i suočen sa izvesnošću neuspeha, general Štetner odlučio se na manevar. Napustivši svu mehanizaciju,17. oktobra usmerio je svoju grupaciju južno od Beograda, sa namerom da pokuša prodor u Beograd sa juga, dolinom Topčiderske reke. Istovremeno, 17. oktobra ujutro, ojačane snage iz Beograda pokrenule su napad u pravcu juga, u susret Štetnerovoj grupaciji. Ovaj napad je međutim odbijen. Štetnerova formacija naišla je na liniji reke Bolečice na položaje 21. srpske divizije i uspela da ih potisne. Međutim, u rejon planine Avalepravovremeno je iz Beograda upućena 11. udarna divizija NOVJ. Na istočnom kraju Beograda, iza fronta 21. divizije, koncentrisale su se takođe snage 5. udarne divizije, 15. gardijske mehanizovane brigade i 5. samostalne gardijske motorizovane brigade. Tokom 18. i 19. oktobra iz Beograda su izvučene 16. i 36. divizija u cilju presretanja Štetnerove grupacije. U sukobu sa ovim snagama grupa generala Štetnera razbijena i velikim delom uništena. General Štetner poginuo je u borbama na Avali18. oktobra, a njegove preostale snage narednih dana u grupama su se probijale prema nemačkom mostobranu u Šapcu, napadane i uništavane od jedinica XII korpusa i 31. srpske brigade. Tokom 17. i 18. oktobra, prodirući u pravcu Kalemegdana, 8. brigada 1. proleterske divizije, zajedno s jedinicama Crvene armije, došla je do zgrade "Albanija", a 1. proleterska brigada osvojila je zgradu Narodnog pozorišta i Ratnički dom. Borbe su se vodile iz ulice u ulicu, od kuće do kuće, i unutar zgrada. Grupa boraca Prve proleterske upala je u zgradu narodnog pozorišta iz ulice Braće Jugovića, pod vatrom se prebacila kroz pozorišnu salu i, jednu po jednu, ručnim bombama uništila grupe Nemaca u prednjem delu zgrade i na spratu. 1. brigada 6. proleterske divizije likvidirala je otpor u nekoliko utvrđenih zgrada kod crkve i fabrike šećera na Čukarici. Jedinice 17. brigade 28. divizije NOVJ, u sadejstvu sa četom sovjetskih boraca, zauzele su fabriku šećera. Do kraja dana 18. oktobra, posle žestokih petodnevnih uličnih borbi, neprijatelj je u gradu bio pritisnut ka Savi. Osobito krvave borbe vodile su se za jako utvrđenu zgradu Ministarstva saobraćaja (danas Železnički muzej), Glavnu železničku stanicu, hotel "Moskvu", Gradsku opštinu i Radionicu vojne odeće. Do kraja 19. oktobra neprijatelj je držao u svojim rukama samo Kalemegdan, zgradu "Albanija", Terazije, uži rejon Savskog mosta i Čukaricu. Zatim je počeo da napušta i ova poslednja uporišta, užurbano prebacujući svoje trupe na levu obalu Save. U noći 19/20. oktobra zauzeta je zgrada "Albanija", u to vreme najviša u Beogradu. Borac Mladen Petrović je, rizikujući život, na zgradi istakao trobojku s crvenom petokrakom. U zoru 20. oktobra preostale nemačke snage iz Beograda užurbano su se povlačile preko savskog mosta na levu obalu, ometani od sovjetske avijacije i artiljerije. Inžinjerci su izvršili pripreme da po povlačenju svojih jedinica, sruše most. Međutim, ovaj plan omeo je penzionisani učitelj Miladin Zarić. On je stanovao u blizini mosta, u Karađorđevoj ulici br. 69. Pošto je imao minersko iskustvo iz Balkanskih ratova, uočio je pravi trenutak, izašao na most i presekao provodnike. Nemačko iznenađenje odmah su iskoristili delovi 13. gardijske mehanizovane brigade i delovi 814. i 211. streljačkog puka Crvene armije,Prva lička i 13. proleterska brigada, prebacili se preko mosta i, uz podršku artiljerije sa Kalemegdana, formirali mostobran na levoj obali Save. U toku prebacivanja Nemci su pokušali nekoliko samoubilačkih napada na most, ali bez uspeha. Dvadesetog oktobra, nakon šestodnevnih teških borbi, Beograd je bio konačno slobodan. Mnoštvo građana izašlo je na ulice da bi oduševljeno pozdravilo oslobodioce. U borbama za oslobođenje Beograda od 14. do 20. oktobra poginula su 2.953 borca NOVJ i oko 960 crvenoarmejaca.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Медаль «За освобождение Белграда» — медаль, учреждённая Указом Президиума ВС СССР от 9 июня 1945 года. Проект медали создал художник А. И. Кузнецов.
Медалью «За освобождение Белграда» награждаются военнослужащие Красной Армии, Военно-морского флота и войск НКВД — непосредственные участники героического штурма и освобождения Белграда в период 29 сентября — 22 октября 1944 года, а также организаторы и руководители боевых операций при освобождении этого города.
Медалью «За освобождение Белграда» награждено около 70 000 человек.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Svo plemstvo Evrope, šefovi država "velikih sila", kao i predvodnici svetskog revizionizma, okupili su se u Jugoslaviji da obeleže odlazak “komuniste koji je živeo kao kralj". Čovek koji je priznao da je "Marksizam bio neprijateljski nastrojen prema običnom čoveku", čovek koji je Vinstonu Čerčilu obećao da "U Jugoslaviji neće biti uspostavljen komunizam posle rata", čovek koji je ocrnio Josifa Staljina i planirao da porobi albanski narod. Čovek koji je osnovao pokret "nesvrstanih" i razvio "briljantnu" teoriju radničkog "samoupravljanja". Josip Broz Tito je umro, nakon života posvećenom podrivanju jugoslovenske revolucije, služeći svetskom imperijalizmu,šireći oportunizam u okviru međunarodnog marksističko-lenjininstičkog i radničkog pokreta. Svi buržoaski i revizionistički šefovi država tuguju istinski zbog njegove smrti, izgubii su jednog od njih. Jugoslovenski ljudi su se herojski borili protiv nacizma i fašizma i oslobodili svoju domovinu. Ali revolucija se nije nastavila izgradnjom socijalizma. Narodna demokratija ustanovljena nakon rata nije dugo živela. Put u socijalizam nije odgovarao ciljevima jugoslovenskih spahija i buržoazije, niti ambicijama Tita i ekipe koja je došla na vlast kao revizionistička klika u okviru Komunističke Parije Jugoslavije. Tito nikad nije ni bio za socijalizam, već je želeo kapitalističku državu kojom bi mogao da vlada. Da bi sproveo takvu izdaju,Tito nije mogao da izađe otvoreno protiv narodnih masa, koja se borila za nacionalno i socijalno oslobođenje. Osmislio je plan da umiri mase, tako što je svoje kapitalističke i šovinističke ambicije pokrio socijalističkom maskom. Socijalizam će biti izgrađen u Jugoslaviji, rekao je, ali "specifični socijalizam", kao "humaniji socijalizam", takozvani socijalizam koji odbija lekcije prve radničke države, učenje Lenjina i Staljina. Titov veliki plan nije bio samo plod njegovih napora. Koordiniran je pod rukovodstvom britanskog i američkog imperijalizma, sa kojim je bio u savezu još tokom narodnooslobodilačkog rata. Američki imperijalizam je imao poseban odnos prema Titovoj Jugoslaviji. U zamenu za ekonomsku,političku i vojnu pomoć, Tito je igrao igru Trojanskog konja u socijalisičkom lageru. Titova misija će biti da prekine odnose sa Sovjetskim Savezom i Staljinom, kao i izdvajanje od drugih zemalja narodne demokratije, uspostavljene nakon rata,koje su bile članice socijalističkog bloka, kako bi se izolovao Sovjetski Savez, oslabio revolucionarni pokret, i ojačala pozicija američkog imperijalizma. Ovaj veliki plan je važan deo taktike američkog imperijalizma nakon Drugog sv.rata. U borbi protiv revolucije i socijalističkog tabora, koji je nastao i u velikoj meri ojačao u vreme rata, američki imperijalizam koristi direktnu vojnu intervenciju, a kada zatreba i ideološku agresiju i diverziju ,sa druge strane. Na ovom drugom frontu,Tito je bio glavni zastupnik američkog imperijalizma. "Radičko samoupravljanje" U narednom periodu,jugoslovenski teoretičari razvijaju svoju “briljantnu” teoriju o tome , ako izgraditi ''humaniji socijalizam'', nazivajući ga ‘’samoupravljanjem“. (1)

 

Ta teorija, potpuno strana marksizmu-lenjinizmu, dovela je do potpunog prelaska i konsolidacije kapitalistčkog vlasništva prerušenog u formu "imovine kojom upravljaju radnici ". Jugoslovenski revizionisti su napustili marksistčko-lenjinistički princip društvenog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, centralizovano upravljanom od strane države u kojoj vlada diktatura proletarijata. Umesto toga, jugoslovenski teoretičari proglašavaju da male grupe radnika ‘’poseduju'' fabriku ili farmu. Ova teorija navodi jugoslovenske revizioniste da donose zakone koji garantuju prava građana da "osnivaju preduzeća ", kao i da "zapošljavaju radnu snagu ". Jugoslovenski Ustav navodi "Privatni vlasnici imaju isti društveno-ekonomski status, ista prava i obaveze kao i radni ljudi u društveno-ekonomskim organizacijama". Danas,kao rezultat napuštanja učenja Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina, nova klasa kapitalistčkih vlasnika, kao i nova birokratska kasta iskorišćava radnike Jugoslavije. I tako,ovaj "specifični socijalizam " koji ostavlja jugoslovenske radnike i seljake u ropstvu, jugoslovenska vlada je zadužila za 11 milijardi dolara, ugnjetavajući narode i narodnosti u Jugoslaviji,stvarajući dekadentnu zapadnjačku kulturu naslovnih strana “modnih “ magazina. I drugi su išli Titovim stopama,pomenimo samo neke: Hruščov, Kastro, Kim Il Sung, Deng Sjaoping, koji su u celini ili delimično usvojili Titove ideje “specifičnog socijalizma “ za svoje zemlje. I zaista, kineski revizionisti su već dugo poštovaoci Titovog “radničkog“ samoupravljanja, i danas modelirajući svoju ekonomiju u pravcu kapitalizma , primenjuju iskustvo Jugoslavije. Iako njihova taktika varira, a njihove teorije mogu biti kontradiktorne,svi moderni revizionisti, od Braudera i Tita, do Hruščova i Mao Ce Tunga, imaju isti cilj, da podrivaju revoluciju i produžavaju kapitalistčki sistem. Kako je to drug Enver opisao, titoistički revizionizam je "aparat za gašenje plamena socijalističke revolucije ". Tito je umro,ali titoizam živi. To je zao otrov, smišljen u tajnim obaveštajnim kuhinjama britanskog i američkog imperijalizma, koje kao okrepljujuće sredstvo koriste za zadobijene povrede koje svetskom imperijalizmu zadaju oni koji se bore za oslobođenje i socijalizam. Tito je umro, ali postoje drugi koji hoće da zauzmu njegovo mesto. Drugi,koji će sebe nazivati komunistima, koji će živeti kao kraljevi i moliti milostinju od američkog imprijalizma, i bogatstva ukradenog od znoja i muke radnog naroda Jugoslavije. Ima i drugih koji su spremni da igraju ulogu Trojanskog konja.Svi ti revizionisti su lili korokodilske suze na Titovoj sjajnoj sahrani. Prepoznajući odmetnika i reakcionara, što je i bio, mi Staljinisti-Hodžaisti ne žalimo. Žalimo marksiste-lenjiniste i revolucionare Jugoslavije, iskasapljenu po Titovom nalogu, žalimo za radnicima i seljacima koji su mučeni i ubijani u Titovom "nesvrstanom samoupravnom " kapitalističkom ''raju'' na Jadranu. Nova Jugoslavija će biti izgrađena na ruševinama Titoizma, na osnovu učenja klasika marksizma-lenjinizma:

Marksa, Engelsa, Lenjina, Staljina i Envera Hodže.


Živela obnovljena, nezavisna i socijalistička Jugoslavija u socijalističkom svetu!


Živela Jugoslovenska sekcija Kominterne (SH)!


____

(1 )Za širu analizu, pročitati : E.Hodža, ’’JUGOSLOVENSKO SAMOUPRAVLJANJE, KAPITALISTIČKA TEORIJA I PRAKSA"